Kristina Babić: Odrastanje

Odrasteš kada shvatiš
da ti treba mnogo više snage
da prihvatiš da nešto moraš da pustiš,
nego snage koje ti je trebalo da se boriš za isto.
Više daha nam treba da ugasimo svijeću
koja dogorijeva,
jer je tada plamen najjači,
nego da je ugasimo tek upaljenu.
Odrasteš kada shvatiš da
kontrolisati emocije
ne znači da treba da ih potiskuješ
da se prijatelji,
poznanici
ili ljubavnici
ne bi osjećali poniženo
i ugroženo.
Odrasteš kada shvatiš da si sebi ipak najveći prijatelj
i da tvoje tijelo koje te dobro služilo
odbija da napravi mjesta za još jednu
izdaju
koju ćeš učiniti sebi.
Odrasteš kada shvatiš da tu više nema kompromisa.
Kad iz tebe izađe sve što je taloženo godinama,
svaka riječ prećutana,
svaka izdaja neprežaljena,
ostavljena da čami u tami.
Odrasteš kada shvatiš
da je umor vrisak duše
da nešto uradiš za nju,
i da kada treba pustiti,
možda ipak i nisi toliko jak.
Odrasteš kada prihvatiš te svoje slabosti
kao neodvojivi dio sebe.
Kada pustiš sve druge ruke
da bi posegnuo za svojom,
jer, koga,
na kraju dana
i imaš - osim sebe.
Odrasteš kada shvatiš da ti život ne duguje
ama baš ništa,
ali da ti prema životu imaš pregršt dugovanja.
I da te vrijeme neće čekati.
Shvatiš da ti priznanja koja dolaze od spolja
ne znače baš ništa,
i da je mnogo važnije koliko sebe podržavaš
i nadahnjuješ.
Ti si sebi inspiracija,
odrasteš kada počneš da vjeruješ u to.
Ako nije tako,
neka mi slova odgrizu prste.
Ali srce mi se najlakše umiri
kada mu ja kažem
da može da mi vjeruje.
Ako nije tako,
neka me pronađe
i neka me stigne
sve što sam usput izgubila.



Нема коментара:

Постави коментар