Psiholog: Bojana Obradović, savetovalište ''Entera''
Nisi ti birao da se rodiš. A ni to telo, ni te roditelje, ni tu državu, pa ni vremensko razdoblje. Samo odjednom ti - bačen u život. I kažu ti: sad nauči da piškiš na nošu, sad treba već da voziš bicikl bez trećeg točkića, oho, vreme je za lekcije o kondomima da se, ne daj Bože, ne desi kakva bolest ili dete, onda jedno jutro ustaješ i kažu ti sad si odrasla osoba, vreme je da se ženiš i zaposliš, vreme ti je da sad uzmeš stan na kredit, zar još nisi dobio povišicu, i onda letovanja, zimovanja, slave, svadbe i ostale prigodne proslave. Jednog jutra se probudiš i u penziji si. Trebalo bi to biti neko srećno doba, ali duboko u sebi znaš gde tvoj brod plovi. Da si već daleko od obale i ideš u večni mrak. Koji, takođe, nisi ti birao... pa ko te je uopšte pitao da li želis da umreš? Baš kao što ne biraš patnju, bolest, strahove, gubitke, traume, svoje unutrašnje demone koji te prate.
Ali ti si zapravo taj koji sve to primećuje, oseća i taj koji može svime da upravlja. Sobom. Razumeš?
Ne možeš da izbegneš patnju i ne treba da je izbegavaš. Ona je sastavni deo iskustva. Sastavni deo života, hteo ti to ili ne. Baš kao i lepe stvari, koje, priznaćeš, manje pamtiš i manje prepričavaš. Da li primećuješ kako tvoj mozak bolje pamti ono loše? Kolekcionar strahova, izdaja i teških emocija. Pa šta će mozak nažalost, to mu je i svrha, nisi ti kriv. Dakle, odjednom sav taj život i ti u njemu. Bez ikakve škole o tome kako živeti, voleti, umreti. Život dođe kao neko putovanje - trebaš li to negde stići? Gde, u smrt? Tamo svakako stižeš, pre ili kasnije.
Šta ako život nije gde stići, već kako putovati, šta na tom putu osetiti, doživeti, videti, primetiti, stvoriti, zamisliti, izgubiti, ljubiti, voleti?
Baš kao i muzika, koju ne slušamo zbog poslednjih tonova, već zbog čitave melodije.
Zatim, uživati. I prihvatiti. Sve što dolazi, sve što je prošlo i sve što jeste.
Ako patnja postoji - prihvati je. Ako radost postoji - prihvati je.
Ovde i sada. Ionako ce proći sve. Pa i ti.
Zamisli, univerzum je nastao ni iz čega. Kako nešto može da nastane ni iz čega? I kako ti možeš da postaneš ništa? Kad pogledaš iz te šire perspektive, činjenica da si danas ovde - da dišeš, posmatraš sav taj život oko tebe i u tebi, fascinantna je. Mogućnost da misliš, i misliš kako misliš, i osećaš, i osećaš kako osećas, pa misliš o svemu tome kako misliš o tome što misliš, i da osećaš sve što misliš, i misliš o svemu sto osećaš. Privilegija da na ovom svetu osetiš još malo ljubavi prema sebi i prema drugom je predivna retkost. Jer znaš, nigde ne piše kad je čiji zadnji zalazak sunca i poslednje dobro jutro. Niko nije birao da bude bolestan, ili star, ili sam. Svi na ovom svetu bi još malo topline, još malo bliskosti, još jedno volim te, i ja tebe ludo jedna. Pošto ne znaš da li si ovde 25000 dana ili 12000 dana ili 29768 dana, živi bolje. Kad kažem bolje, ne mislim da se osećaš uvek bolje, već da osećaš bolje, odnosno više, sve ono što možeš.
Svi smo mi u istom brodu.
#psihologija #insp.
Zivela slobodno, rizikovala, padala, plakala, ustajala, birala
ОдговориИзбришиokruzenje, stvarala drugaciju atmosferu, imala poverenje u sebe, u zivot,ljubila na kisi, na mesecini,pod vedrim nebom, zaranjala u morske dubine, bila na podijumu vesela i razdragana kao na podu svoje sobe, grlila se stalno, svugde, grlila druge u mraku, u snu, na javi, vozila auto besciljno i odvrnula Baby Clean Bandita do daske. :)