Ništa nam nije ostalo
Ni ova noć ni protekli dan,
Više je ljudi na svetu koji će se protiv nas boriti
Nego što je onih koji će se potući zbog nas.
Ova sirotišta u nama prebrzo su stasala u staračke domove...
Na vrh jezika mi još stoji da ne smem da nas spomenem
Kad padnem i povredim kolena
Ili kad iz starosti jauknem gluvima
Da sam te i tog 8. novembra 2018.
Između redova voleo
U pesmi koju sam drugoj posvetio;
Na dan kad si tuđa postajala;
Ja sam se na tvoje izbore sveo,
Pobeleo
U tek skončanom detinjstvu,
Potrošen poput novca kojim restoran plaćaš,
Venčanicu iznajmljuješ,
I skrivaš se u meni pažnjom koju ne pobeđujem.
Ništa nam nije ostalo.
Ni protekla noć ni protekli dan.
Bio je samo jednom januar sa tobom.
Ni decembar se više ponavljao nije.
Ne znam iz čijih ustiju više nisam to ukrao zbogom,
A da se nisam jedino opraštao od tebe.
Ništa nam nije ostalo.
Nemam više ni jučerašnji dan.
Jednom sam muzej tvojih tišina postao
I ne znam ko bi uopšte poželeo
Da postane sastav takve izložbe
Nit' ko u takvoj tišini neće i sam jednom zaćutati pored nužno zanemelog mene.
Нема коментара:
Постави коментар