Nosim u sebi neke šablone.
Ponekad kao da samo želim da trčim,
da bežim,
bez cilja.
Ne znam da li je teže bez cilja živeti
ili bez cilja bežati od tog osećaja.

Da...
ponekad samo zelim da pobegnem.
To je valjda ta granica između slabosti i snage.
Onda kada ne znam kada i kako će se nešto promeniti
pa stojim u mestu skoro paralisana,
nikada do kraja spremna da odem
i nikada do kraja spremna da ostanem.

Negde između.
To je taj trenutak kada mi je potrebno
da pustim "Budi sam na ulici"
i da bar zamislim da sam uspela
da se pomerim.