''To sam ja, ja sam takva''. U današnje vreme, kada smo se masovno naučili neautentičnosti, koliko istine može biti u ovoj izjavi?

Moje, ne tako raskošno iskustvo sa klijentima, uz godine edukacije i mnoge prijateljsko profesionalne razgovore, naučilo me je da rečenica “Ja sam takav/a” znači – to mi ne diraj, to neću da menjam, o tome neću da govorim. To znači da se često koristimo ovim kao opravdanjem za neka ponašanja kojima, zapravo, nismo zadovoljni i koje bismo želeli da nemamo, ali ih godinama koristimo, toliko da imamo doživljaj da su deo nas. Toliko da bismo pomislili da njihovim odbacivanjem, menjanjem za neka korisnija ponašanja, gubimo deo naše ličnosti. Srasli smo sa nečim što nas koči u razvoju, sa nečim što nam smeta da unapredimo naše odnose i sposobnosti. Drugujemo sa nečim što nam radi o glavi.

Često možemo čuti da se ljudi opisuju u terminima “tvrdoglav”, “lenja”, “impulsivan” (nemojte misliti da su ove osobine rezervisane za određeni pol, kako sam ih ja navodila). Pa to i nisu neke osobine kojima je potrebno odati čast, govoreći o njima na sav glas, zar ne? Jedna od ideja tokom korišćenja ovakvog pristupa je i lakše upoznavanje sa drugima. Ako im mi kažemo koje su neke od naših osobina, igramo se “Uzmi ili ostavi” igre, u kojoj možemo mnogo manje biti povređeni nego ukoliko bismo se zaista upustili u neki odnos. Uostalom, ako naš sagovornik primećuje i kod sebe određenu osobinu kojom se prvi ističe, upoznavanje se lakše nastavlja po principu sličnosti.

Kada već pominjemo isticanja, u psihologiji postoji nešto što se zove “neurotični ponos”. To je fenomen koji je prilično rasprostranjen, ali se o njemu ne govori i ne piše naročito mnogo. Podrazumeva naš ponos povodom neke osobine koja nas zapravo koči u razvoju, odnosno predstavlja temelj naše neuroze (ovaj termin koristim u najširem smislu).

Da pokušam da razjasnim preko primera. Recimo da je vaša dominantna osobina (ili jedna od) nametanje svog mišljenja drugima (nešto poput zahteva da uvek morate biti u pravu). Jasno je da ova karakteristika nije najpogodnija za zdrave prijateljske, partnerske pa ni poslovne odnose. Iako ste i vi (najčešće) toga svesni, vi se njome dičite jer vam donosi neku korist. U ovom primeru, to bi mogla biti želja da vas drugi vide kao dominantnog ili nadmoćnog, a u pozadini toga često stoji naše opažanje da mi zapravo nismo takvi, ali bismo želeli da budemo. Dakle, vi ste ponosni na osobinu koja omogućava da nešto dobijete (sve što čovek nosi u sebi, koliko god da šteti mora donositi i neku dobit, inače ga ne bi posedovao), ali da mnogo više izgubite. Govorite o toj karakteristici kao o nečemu što vas razlikuje od drugih, što svako treba da poseduje (ali, pobogu, samo ste vi ta/j), bez čega ne možete opstati. Koliko je potencijalnih prijatelja diglo ruke od vas jer nisu mogli da dođu do izražaja? Koliko je partnera otišlo jer niste dozvolili sebi da ih saslušate? Koliko je poslovnih projekata prošlo pored vas, jer su nadležni smatrali da se nećete dobro slagati sa timom u organizovanju i realizaciji?

Još jedan primer, pogodan studentima, zavredeo je prostora među ovim redovima. Reč je – sada već naširoko poznatoj – prokrestinaciji. Ona se manifestuje i kroz “jedino moguć rad pod pritiskom”. Verovatno svi poznajemo nekog ko samo u poslednjem momentu uspeva nešto da uradi (ili smo i mi takvi?). Obično se takva ponašanja pravdaju rečenicama poput: “Pa eto, tako sam navikao, ja samo tako umem”. Koliko god bilo korisno što umemo da funkcionišemo pod pritiskom, u zadnji trenutak, a pri tome uspešno, da li je stvarno neophodno da trošimo svoje telo i svoju energiju svakodnevnim “zadnjim trenutkom”?

Takođe, mnoge devojke (mada se sreće i sve više muškaraca) su ponosne na svoju nedostupnost suprotnom polu. Izgradile su visoke kriterujume za partnera, neki posebni oklop oko sebe, ne dozvoljavajući pristupačnost i otvorenost u komunikaciji i upoznavanju. Ono što ovakav ponos može činiti neurotičnim, zapravo je stanje u kojem su one željne pažnje i ljubavi, ali gube vreme čekajući nekog “posebnog” koga samo one zaslužuju.

Neurotični ponos često se sreće vezano za bes kao emociju, pa je kod jedne grupe ljudi ono usmereno na ponos zbog ispoljavanja besa a kod druge na neosećanje besa. Kod prve grupe ljudi ponos je vezan za to što “uvek govore istinu”, “sa njima uvek znaš na čemu si”, “ne podnose nepravdu” i sl, a kod druge grupe za to što su drugima “uvek podrška”, “uvek mogu da se oslone na njih”, “znaju da će im pomoći”, “nemaju nikakve ispade” itd. Nijedna ni druga kategorija (govorimo o ektremima) nije zdrava.

“Ponekada se pitam da li im je bilo ko dovoljno vredan da dovedu u pitanje svoj neurotični ponos. Oni su takvi, i ponosni su što su takvi.” Nebojša Jovanović

Neurotični ponos može se održavati kao posledica inferiornih ideja o sebi samom. Ako mi za osobinu kojom ćemo se isticati i dičiti odaberemo onu koja nam zadaje prilično velike muke, pretpostavićemo da je to odraz ideje da nemamo na šta drugo svoje biti ponosni. Na taj način, suprotno onome što stvarno mislimo, što nije toliko socijalno poželjno, formiramo različite herojske fantazije, prema kojima je određena naša osobina nepobediva, najbolja, najpotrebnija i sl. Vrlo često se dešava da je ponos manifest stida. Kada je dete još malo, ukoliko njegovi roditelji ne dopuštaju pravilan razvoj, ne prepoznaju i ne razumeju njegove potrebe, ne ulivaju mu samopouzdanje (ah, ti roditelji!), ono će početi da misli o sebi kao o nedovoljno dobrom, neadekvatnom, stideće se onog “mizernog” što ima da ponudi svetu i vremenom će razvijati sliku o sebi grandioznog tipa. Počeće svoje istine da preobraća u svoje suprotnosti. Prosečni neurotičar (a svi imamo po koju neurotičnu ideju) je rastrgnut između onoga što jeste i onoga što bi mogao da bude ili zamišlja da jeste. U tom svetu, nesnađeni neurotičar ispoljava ono što je traženije i prihvaćenije, sve više se udaljavajući od svoje suštine. Svaka odbrana, koliko god da je jaka, povremeno ili kontinuirano puca. Kada se ukloni, neurotičar sklizne u samoprezir.

Da li ćete odabrati samoobmanu ili usavršavanje - makar kretali od nule, sasvim je na vama.

Jedan od razloga zbog kojih opstaje konkretna osobina na koju smo “neurotično ponosni” jeste taj što je bio veoma koristan dok smo bili mali. Štitio nas je od ovih ili onih situacija i iako nam sada donosi više štete, pamtimo ga kao pametnog. Sasvim je iracionalan deo naše ličnosti. Pokušajte da identifikujete šta je ono na šta ste vi veoma ponosni, a zatim razmislite ili pišite koje koristi a koje štete imate od tih osobina ili ponašanja. Kada primetite tu osobinu (a ukoliko ste iole samosvesni – vrlo je verovatno da hoćete), svaki put kada se ispolji - zapitajte se: “Da li želim da ostanem sa ovim iracionalnim u sebi, ili mi se zdrava ličnost više dopada?”

Niko ne kaže da će biti lako otkriti koji je vaš objekat neurotičnog ponosa. Neće. Mnoga naša ponašanja postala su deo nekakvih navika, obavljaju se po automatizmu, bez aktivnog učešća svesti. Međutim, loše navike treba menjati. Da biste to postigli, neophodno je da preuzmete odgovornost za svoj život. Dakle, nema: “Mama će”. Nema: “Sutra ću”. Nema: “Kako bude bilo”.

Psihoterapijski rad na neurotičnom ponosu je, naravno, moguć i poželjan. Od klijenta se traži da iskreno sagleda sebe i prepozna i prihvati vrednosti koje mu zaista znače, njegove autentične želje i potrebe. Treba da nauči da razlikuje sebe od svojih postupaka. To znači da radimo na napuštanju “idealizovanog ja”, odnosno idealizovane slike o sebi koju gajimo. Naše “pravo ja” možda nije ni toliko lepo, ni zgodno, ni ljubazno, ni humano – ali je pravo.

Tek tada ostvarujemo mogućnosti istinskog razvoja (eto jednog paradoksa) tek ako napustimo idealne nas – mogli bismo ih ostvariti).

Važno je da konstantno imate na umu da proces rada na sebi zahteva princip realnosti a ne zadovoljstva. Neće biti lako i neće biti brzo. Nećete se smeškati dok se odričete neke vaše osobine. Nećete preporučivati svima da krenu kod vašeg terapeuta, dok ne shvatite da baš mnogo možete dobiti, i zapravo dobijate. Psihologija poznaje “negiranje psihološke želje za rastom i razvojem” koja nastaje kao produkt nemogućnosti tolerancije na frustracije i odlaganja različitih vrsta. “Ako nešto ne mogu da dobijem sada, neću se ni truditi”. Pa, izbor je na vama.

Naravno, ostavljam prostor da je neko “Ja sam takav/a” iskreno, autentično i prijatno.


#psihologija

#insp.