Pesma se postaje negde iza pola tri;
I smrt večito ima poglede onih koje nemaš.
I nemaš,
Ništa,
Nikog,
Niti sebe,
Ako iza pola tri osvetljavaš mrak žarom
cigarete.
Pesma se postaje usled neizgovorenih
reči,
Promašenih susreta,
Mimoilaženja,
Odustajanja,
Dok vekovima lutam
Po prstima reči
Koje ti mogu samo priznati u pesmi.
I pesma je,
Obično mala,
Podglavila tek zube,
Zgužvani papir
Noge pridržao;
Magla u kafani,
Tuča bandita u sebi
- U lokvi je krvi
Što nisam ni znala o tebi.
Pesma se postaje negde u noći
Kad smrt dobije oči
Onih koje nemam,
I dok me gleda i dok me mami,
Podglavljena pesmom,
I pod ostale nesigurne noge
Moram još koju pesmu da
doglavim.
U pesmi te volim
Dok grad ne ume da sažvaće crno,
Kad ulice života slomim,
Pa sastavim u zrno,
Koje potom gnječim stiskom, u pikslu,
cigarete.
I nemaš,
Nemaš nikog,
Niti sebe,
Kad negde posle tri nekog praviš od pesme.
Нема коментара:
Постави коментар