Ja životarim do svakog njenog dolaska
hrana mi je bezukusna
u obavljanju obaveza nisam prisutan
poznanika na ulici otpozdravljam
tek kad me prođe
i pomisli da sam slep ili gluv.
Ustvari načuljim uši
lajem na sve autobuse i vozove.
Ne pamtim ništa što uradim
od svog ustajanja iz kreveta.
Skidanje pidžame
oblačenje košulje, džempera
obuvanje čarapa, cipela
stavljanje hleba u toster
otvaranje konzerve
žvakanje, disanje, gutanje
isključivanje ringle, tostera, bojlera
zaključavanje stana.
Sve zaboravim.
Vratim se da sve proverim
tek što zakoračim van zgrade
da nisam
šake u cipele zavukao
rukavice na stopala navukao
noge kroz rukave džempera provukao
ostavio toster u sudoperi
bojler, ringu uključene
brave otključane.
Ja ljude ne vidim
ne čujem
pogled mi je na pruzi
slušam kad će da zaškripe kočnice.

Ja nosim svet na ramenima
i mene bole leđa
mene sve boli do njenog dolaska.
Boli me noga
ne mogu normalno da hodam
teške su mi bolnice
čekaonice, magacin
ljudi koji me očerupaju u prolazu
izmučena sivila s cegerima, kartama
pljeskavicama i administrativnim dokumentima.
Boli me sve ono što mi je ostalo od mene
koliko god to bilo.

Ona kad dođe
moj grad je najudobniji na svetu
ona ga izmesti van vremena
i sve mi je blizu
nijedan korak nije mi težak.
Učini da zavolim svoju malu sobu
svoju pećinu u kojoj se skrivam.
Ona preuzme ceo svet koji nosim na ramenima
prosto napravi od njega kaput, recimo.
Lep, topli kaput
koji ja s lakoćom mogu da nosim onda.
Ona kad dođe
sluša me kako dišem
i diše sa mnom u istom ritmu
priča sa mnom celu noć
drži me budim
drži me čvrsto uz sebe.
U snu često umem da padnem
i da se potom izbezumljeno probudim.
Ona kad dođe
ja se neprestano smešim
gladno je gledam
najgluplji sam dečak na svetu
i to je dovoljno da je nasmeje.
Moja ramena više nisu moja
moje grudi više nisu moje
to su mesta za njenu glavu.
Moje ruke više nisu moje
to su samo njene ruke
ožive samo ivicama njenog tela.

Ona kad je odlazila
uvek je padala kiša.
Ja to i mislim
to nije pesnička slika.
Nebo je
za razliku od mene
ovoreno protestovalo
njenom putu.

Ona kad ode
znam da nije moja.
Ona nikada nije bila
samo moja.
Mene to ponizi
zagrizem pod
padnem u najgoru zimu
mračni Tartar.
Ja se ne ljutim na nju
ja se onda ljutim na sebe
kako nemam i nisam
sve što bi ona želela.
Baš bih to želeo
da sam joj dovoljan.
Nikada nisam bio ljubomoran
samo ljut na sebe
što sam rasparčan od istoka do zapada
od severa do juga
raskomadali me ljudi
raznele me ptice i vetar
dok sam bio pritisnut svetom.

Ona kad ode
znam da nije moja.
Ona nikada nije bila
samo moja.
Onda ne mogu da spavam
kad spavam - padam i padam i padam
kad se probudim
obruši se svet na mene
svojom džinovskom zadnjicom
za krevet me prikuje
i ja dane umem da preležim
u svojoj neudobnoj pećini
u svom ličnom pritvoru
koji ne volim
kao nijedno drugo mesto bez nje.
Oteram je od sebe
ponižen i uvređen
pa je opet prigrlim.
Ne mogu da izdržim
da krišom osluškujem vozove.

Ona kad ode
ništa od ovoga
ne mogu da nosim na duši
duše mi je premalo ostalo.
Sve nosim na leđima
pa me leđa strašno bole.
Ona kad ode
znam da nije moja.
Ona nikada nije bila
samo moja.
Ja sam uvek bio
samo njen.