Znaš da večeras drugujem sa tvojim riječima
koje si ostavio da lebde u vazduhu
kad smo se poslednji put sreli.
koje si ostavio da lebde u vazduhu
kad smo se poslednji put sreli.
Znaš da večeras plešem sa tvojim rukama
koje me nisu ni dotakle,
a moja ramena su tako čeznula za tom igrom.
koje me nisu ni dotakle,
a moja ramena su tako čeznula za tom igrom.
Sanjam ih,
prelazim tvojim prstima preko
svoje kože,
topi se pod njima.
prelazim tvojim prstima preko
svoje kože,
topi se pod njima.
Večeras drugujem sa tvojim nepostojećim poljupcem
na mojim usnama,
smijemo se i plačemo,
grizemo i milujemo,
tvoje usne
i moje usne...
želim da te dohvatim čeljustima za vrat,
da ostanes bez daha,
da zarijem nokte u tvoju kožu,
da zažalis za svaku moju suzu
i da tražiš još
dok se gubiš u nirvani
pitajući se
jesu li bogovi
ili vragovi.
na mojim usnama,
smijemo se i plačemo,
grizemo i milujemo,
tvoje usne
i moje usne...
želim da te dohvatim čeljustima za vrat,
da ostanes bez daha,
da zarijem nokte u tvoju kožu,
da zažalis za svaku moju suzu
i da tražiš još
dok se gubiš u nirvani
pitajući se
jesu li bogovi
ili vragovi.
Zatvoriću ti kapke prstima,
da budem poslednje što ćeš ikada da vidiš
i da zauvijek živim pod tvojim trepavicama,
zauvijek moja
i zauvijek tvoj
da procijedis kroz zube kao krv
što ti teče venama.
da budem poslednje što ćeš ikada da vidiš
i da zauvijek živim pod tvojim trepavicama,
zauvijek moja
i zauvijek tvoj
da procijedis kroz zube kao krv
što ti teče venama.
Znam šta bih sa tobom,
samo ne znam šta sa sobom,
pomišljam
koliko naivno vjerujem
da ćeš zaista biti tu kada otvorim oči,
zato se bojim da progledam.
samo ne znam šta sa sobom,
pomišljam
koliko naivno vjerujem
da ćeš zaista biti tu kada otvorim oči,
zato se bojim da progledam.
Znam šta bih sa tobom,
dok osluškujem šum lišća po kom koračaš dok odlaziš,
pomalo volim te korake,
jer znam koliko ću biti srećna
kad se opet vratiš,
a vratićeš se,
kad sumrak počne da odzvanja
iza tvog visokog čela,
kad iskričava sjenka mjeseca
pronađe svoj lik među tvojim zjenicama.
dok osluškujem šum lišća po kom koračaš dok odlaziš,
pomalo volim te korake,
jer znam koliko ću biti srećna
kad se opet vratiš,
a vratićeš se,
kad sumrak počne da odzvanja
iza tvog visokog čela,
kad iskričava sjenka mjeseca
pronađe svoj lik među tvojim zjenicama.
Možda baš večeras,
dok plešem sa tvojim rukama,
dok drugujem sa tvojim nepostojećim poljupcem,
i ne znam šta bih sa sobom.
dok plešem sa tvojim rukama,
dok drugujem sa tvojim nepostojećim poljupcem,
i ne znam šta bih sa sobom.
Нема коментара:
Постави коментар