Zanima me još samo ovo.
I još to.
Onako ili ovako.
I zanima me šta te zanima.
I miriše li jutro isto ovdje i tamo.
Hoće li mirisati isto od jutra kada si se pojavio ti?
Pjenuša li more isto kada si ti tu i kada nisi?
Da li je isti ukus soli na tvojoj i na mojoj koži?
Možemo li probati?
Smiješ li se svakog jutra onako kao dok plivaš u nestvarno bistroj vodi u 8h?
Dok me mamiš da te gledam.
Kakav si kad si ljut?
Budiš li se nekada tužan?
Pomažu li poljupci?!
Voliš li da ti šapuću stihove tvojih pjesama?
Možda pogrešnim izgovorom, pogrešnim akcentom.
Hoće li ti se dopasti?
Hoće li te uplašiti?
Zašto si se pojavio sada?
Hoćeš li ostati i sutra?
Jesam li birala ja tebe ili si ipak birao ti mene?!
Šta ako smo se...prosto birali.
Šta ako je more bilo bistrije...jer su se srele moje i tvoje oči.
Šta ako je sunce sijalo jače, da i mi sijamo na njemu.
Šta ako sam željela probati koliko su slane tvoje usne.
Koliko ti je čvrst zagrljaj?
Hoćeš li me pustiti?
Da odem ali i da ti malo priđem.
Na pristojnu udaljenost.
Zašto si onako zabacio kosu?
Zašto ti je ruka ostala tamo gdje je ostala.
Zašto nije bila u mojoj kosi?
Zašto ti je prokleto dobro stajala ta cigareta?
Zašto sam se naježila?
Zašto sam se kikotala sama sa sobom onog trenutka kada si otišao i lutala lavirintima?
Smiješ li zakoračiti u njega?
Kako zoveš to?
Je li ludilo?
I koji stepen?!
Imaš dva minuta, odgovori mi.
Budi jasan.
Ne moraš biti glasan.
Samo se nasmiješi.
Daj da probamo tu so.