Ponekad poželim da sam noj, da
zarijem glavu duboko pod zemlju i da ne vidim i ne čujem ništa. Nikome nisam
dužan, nisam ničiji prijatelj, neprijatelj ili sluga. Samo običan noj, sa
glavom daleko od stvarnih dešavanja.
Kako ipak nisam noj, a nema nikakvih naznaka da ću to postati, ipak moram da držim glavu na površini. Često je preteško samo stajati i posmatrati život, a nekada je to i najteže. Sve zavisi od toga iz koje pozicije želiš da uđeš u ring, ali nikada ne možeš da pobegneš. Možeš pobeći od problema, od ljudi, od celog svog života, ali ne možeš da izađeš iz svoje glave. Tu si zarobljen večno. (Jedini način da se rešiš tog problema je da uzmeš pušku i jednim dodirom svoj mozak preslikaš na zid, kao Hemingvej ili pak Kurt Kobejn.) Sve drugo su samo iluzije.
Godinama sam prikupljao načine drugih ljudi za tu, unutrašnju borbu. I sve sam to pokušao, ali sve je bilo dugo i bolno, sve je bilo samo šminka, koja se naravno skinula sa prvim jutarnjim umivanjem. I ponovo sam ostao ogoljen pred licem istine i svaki put sve više slomljen. Ne mogu doveka da okrećem glavu, da manevrišem i izbegavam. Ako već mora da bude, neka bude direktno i bez anestezije. Neka čupaju na živo, neka seku i vade, nije mi potrebno sve ono čime se lešinari hrane. Njihovi obroci meni su teret, i dok misle da rastu i da su bliži vrhu, njihova krila su sve slabija, sve su tromiji i teži.
Ne plašim se, jer znam ko sam. Znam odakle dolazim i šta sam postigao. Ovde u Zemunu ljudi ne guraju glave pod zemlju, već ih nose u torbi. Ne zbog opasnosti, već zbog zaostalog straha. Straha iz mladosti, iz nekih davnih dana koji su sada samo prašina na kaldrmi. Ne zameram, samo mi je žao. Traćenje vremena, koje se i onako razmeće našim životima. Ipak nisu svi spremni da odustanu, ulicama teče sveža krv, nove ideje, podižu se novi stubovi grada. I dok mislite da samo tumaramo i lutamo Beogradom bez plana, mi smo videli sve. Nismo više figure za upravljanje, niti roboti na dugme. Učili smo, sazrevali i shvatili. I više nismo robovi pritiska, već oni koji vuku konce. Preuzeli smo volan i seli smo na vaša mesta. Sada želimo ''ceo kolač''. Novac, moć, uticaj, sve parametre veličine da ih pretvorimo u konfete i razbacamo po čitavom gradu. A kada budete na ulici, u našim cipelama, ne bojte se senki. To su samo naša deca.
Nisam noj da sakrijem glavu pod zemlju, nisam ni kornjača da se zavučem u svoj oklop. Samo sam čovek na sred proklete ledine, sam i osvetljen reflektorima očekivanja. I više se ne plašim otvorenog prostora, već vidim mesto za napredak. Milimetar po milimetar, neka bude što duže i što bolnije, a ja ću već nekako izgurati svoj kamen do vrha.
Vojislav Stojsavljević
Нема коментара:
Постави коментар