A on mi priča najlepše priče ikada, vodi me na mesta gde zajedno nikada nećemo otići. On je tu, a opet daleko. Slušam ga sa druge strane, počinje priču, govori mi da je nemaštovit večeras, ali će pokušati... Priča mi o vrelom letnjem danu, želi da smo u Bejrutu i da pijemo kafu na balkonu sa pogledom na grad. On čita „The Economist“, ja došetavam kraj njega. Zraci Sunca padaju kroz pletenu mrežu i režu kroz teški zrak pun neke prašine. Onda pijemo kafu. Onda ja ustajem i naslanjam se na ogradu terase i gledam grad, on je fokusiran na članak o japanskoj ekonomiji, ne obraća pažnju na mene, ni na to da mi se košulja povukla na gore i zagolicala ga. Slušamo zvuk grada, tek katkad, presečen šuškanjem novinskog papira .

Čuju se dosadni mopedi kako bruje kroz grad, zvuk nama stranog jezika se prolama ulicom, prolazak tramvaja blizu preko šina, zvono na tramvaju. U daljini, kao da ih neko pojačava reglerom na mikseti, čuju se različiti pozivi na molitvu. Trube automobili, grad se budi. Ostavlja novine. Uzima kroasan, pa ga ostavlja. Nije gladan, pije dva tri gutljaja ceđene pomorandze, pa lagano spušta čašu na sam kraj stola. Gleda u mom pravcu, ali ne ustaje, ne želi da me uznemirava, pušta me da uživam u prelepom prizoru buđenja grada.

Sunce se odvojilo na horizontu i, ako se dovoljno zagledaš, možeš videti kako se pomiče ka svom zenitu, ili je to samo neka optička varka izazvana gledanjem u tako jak izvor svetlosti. Proleću neke ptice pored našeg balkona, a jedna, valjda ona najmanje plašljiva, sleće na sam ćošak ograde. Okrećem glavu prema njemu i pitam ga „Vidiš li je?“ , dok kroz osmeh spuštam košulju na dole, pokazujem prstom u smeru ptice koja mirno stoji. Vidim blag izraz na njegovom licu. Opet uzima kroasan, odvaja vrh, kida ga na manje mrvice, stavlja na ogradu blizu ptice i odmiče se. On, ide uz ogradu i prilazi mi, prilazi skroz, dira mi kosu, ljubi me u čelo, klizi prstima preko moje ruke i ostavlja otiske na mojoj koži. Hvata kraj košulje i povlači je ka dole, kroz smeh me ubedjuje kako mi je hladno. „Prehladićeš se“ , govori.

Odmiče se, vraća se za sto i uzima novine. Vidim kako preko novina skreće pogled u mom smeru, ali čim bih ga krajičkom oka pogledala, vratio bi pogled novinama kao da ga bas zanima ono u šta nepojmljivo gleda. Namerno se okrećem ka gradu, a on ka meni, pregleda svaki deo moga bića, baš kao da me prvi put vidi sanjivu i radraganu na  sunčanom danu. Svesno puštam da me gleda. Uz malu pomoć vetra, košulja mi spada sa jednog ramena, dok sva poigrava na meni. Ne može prestati da gleda. Trznu ga lepet krila ptice sa balkona, ode. Nisam se ni pomerila, osećam njegov pogled, kao da me miluje.  Sunce jako prži, povlačimo se sa terase, svako od nas ostaje dalje u svojim mislima, jer ako priča ima kraj, onda nije zanimljiva. Ostajem u mašti do sledeće priče koju svako veče sve nestpljivije očekujem.