''Ti si najbolji čovek na svetu'', kažem mu, ''ali drugi najbolji čovek na svetu. Prvi je moj tata.''
A. se smeje i češka me po kosi.

Postoje ti neki ljudi kojima se od malena govori: ''Niko to ne bi uradio za tebe'', ''Budi manje dobar'', ''Gledaj uvek prvo sebe''. Postoje ti neki suštinski dobri, odani, pošteni, pravedni, prostodušni, neiskvareni, čisti, čestiti ljudi. Karakterne manjine. A. je jedan od njih.

Kada je nedavno upao u nevolju sa prijateljima, A. je podigao ruku i rekao: ''Ja sam, nisu oni''.
Iako jesu i oni. A. je zaštitio prijatelja, druga, brata, oca... nekog svog.

Svaki A. na planeti Zemlji svojim postojanjem učini da se osetim loše što sam ponekad jedna od onih koji, iz najbolje namere, huškaju ljude da ''više gledaju sebe'', jer nas to ''više gledanje sebe'' nikad nije navelo da pogledamo dalje od sebe, da učinimo kakvo dobro delo drugome, da pružimo ruku, da pokažemo dostojanstvo, da poštujemo određene principe časti i ljudskosti.

A. me navodi da se zamislim, postidim, preispitam. Da skinem sa sebe slojeve izgovora za ne biti čovek u današnje vreme. A. me uči neprikosnovenu lekciju o prijateljstvu, vernosti, doslednosti, ljubavi, savesnosti, požrtovanosti.

I svi smo mu govorili: ''Niko to ne bi uradio za tebe'', ''Budi manje dobar'', ''Gledaj uvek prvo sebe''.
Ali A. ne može i ne ume tako da živi. Može i ume samo ovako i nikako drugačije.

A. je jedan od retkih preživelih vrsta.

A. je najbolji čovek na svetu.

(Drugi.

Prvi je moj tata.)