Kada se govori o Silviji Plat, nažalost, prvo što pada na um jeste tragičan kraj njenog života, te potom ono što je ona donela književnosti. Ona je nalik kameleonu, dok zamišljamo ucveljenu suprugu, depresivnu ženu, mnogo toga pokazuje da je ona bila vedrog duha i vrlo optimistična. Duhovita i smela, na prvom sastanku ugrizla je za obraz svog budućeg muža, Teda Hjuza. Međutim, kreativnost i inteligencija kojom je bio obojen život Silvije Plat otkriva se nakon njene smrti.
Malo je delilo Teda Hjuza i Silviju Plat od srećnog života, a to malo se ogledalo u telefonskom pozivu u kome je ona saznala za prevaru svog supruga, nakon čega puca ogledalo normalnog i mirnog života sa njihovim likom u njemu. Unutrašnji nemiri, preispitivanja o životu, smrti, prevari, erosu i teret koji pritiska dušu pesnikinje, koja kao da nije bila stvorena za mir, dovodi do tužnog završetka. Nakon dva bezuspešna pokušaja, Silvija Plat je svoj život okončala 1963. godine, stavivši glavu u rernu u kući koja je nekad pripadala Vilijemu Jejtsu, pesniku kome se divila.
Zbog ovog čina njeni stihovi su dugo
bili u senci, dok je ona postala neuhvatljiva, ukleta pesnikinja, sinonim bunta
i heroina neshvaćenih. Priča o njoj pobuđuje interesovanje nakon izlaska zbirke
“Arijel”, koja je proslavila pesnikinju širom sveta. Ono što karakteriše njenu
poeziju je erotizam i večito preispitivanje uspavanog, unutrašnjeg dela svih
nas. U zbirci “Kolos” vidimo kako izgleda poezija koju piše žena čiji je cilj
da udovolji i piše ono što se dopada svetu, “Arijel” prikazuje kako izgleda
kada se slomi slika izmaštane, nestvarne ličnosti i istinitost u pronalaženju
pravog “Ja” . Spoljašni svet nije predmet interesovanja Silvije Plat, već sve
ono što se nalazi u unutrašnjem, sasvim drugačijem i skrivenom svetu.
Četiri elementa kojima pokušava da se razjasni njen život su: rani gubitak oca, neprijateljstvo prema majci, gubitak supruga i samoubistvo. Zbirka “Stakleno zvono” je gotovo autobiografska jer govori o ženi koja se bori sa depresijom, koja je objavljena još dok je bila na koledžu u Masačusetsu.
Jedan od načina da se prikaže drugačija slika o pesnikinji je izložba “Jedan život: Silvija Plat”. Izložba sadrži 40 fotografija koje prikazuju sve uloge koje je Silvija Plat igrala: od majke i žene, do umetnice i pesnikinje. Njen identitet se godinama provlači kroz brzoplete usne neukih, uskogrudih ili osuđivački nastrojenih do onih, prepunih činjenica i tvrdnji. Istina je da paučina koja pada na ovu umetnicu sada želi da se skine, kako bi se videlo malo dalje od mitskih priča i njihovih daljih prenošenja.
Umetnica je posthumno nagrađena i Pulicerovom nagradom 1928.godine, ali se izložba fokusira na prikaz realne osobe iza svih nagrada i svojevrsnih kultova. Omogućuje nam da vidimo i tamnu i svetlu stranu Silvije Plat - stranu koja postoji u svima nama.
U razgovoru Pitera Ora sa Silvijom Plat, saznajemo da je prvu pesmu objavila sa osam i po godina u novinama “The Boston Traveller” i da je od tada zvanično njen put okrenut književnosti. Prvi koraci u pisanju tiču se prirode i opisa, dok ju je u kasnijim godinama privlačilo pisanje Roberta Louela i En Sakston, koji su pisali o iskustvu u mentalnim ustanovama (Robert) i nervnom slomu jedne majke (En). Smatrala je da je američka književnost znatno naprednija od savremene engleske, te je njoj bila naklonjenija. Pesma “Daddy” ima posebno značenje. Rani gubitak oca koji je pomešan sa elementima istorije, pogotovo Majn Kampfa, Dahaua i Aušvica stvorio je emotivnu i tešku poemu , čiji zadnji stih izaziva žmarce i gorki ukus: “Daddy, daddy, you bastard, I’m through.”
Četiri elementa kojima pokušava da se razjasni njen život su: rani gubitak oca, neprijateljstvo prema majci, gubitak supruga i samoubistvo. Zbirka “Stakleno zvono” je gotovo autobiografska jer govori o ženi koja se bori sa depresijom, koja je objavljena još dok je bila na koledžu u Masačusetsu.
Jedan od načina da se prikaže drugačija slika o pesnikinji je izložba “Jedan život: Silvija Plat”. Izložba sadrži 40 fotografija koje prikazuju sve uloge koje je Silvija Plat igrala: od majke i žene, do umetnice i pesnikinje. Njen identitet se godinama provlači kroz brzoplete usne neukih, uskogrudih ili osuđivački nastrojenih do onih, prepunih činjenica i tvrdnji. Istina je da paučina koja pada na ovu umetnicu sada želi da se skine, kako bi se videlo malo dalje od mitskih priča i njihovih daljih prenošenja.
Umetnica je posthumno nagrađena i Pulicerovom nagradom 1928.godine, ali se izložba fokusira na prikaz realne osobe iza svih nagrada i svojevrsnih kultova. Omogućuje nam da vidimo i tamnu i svetlu stranu Silvije Plat - stranu koja postoji u svima nama.
U razgovoru Pitera Ora sa Silvijom Plat, saznajemo da je prvu pesmu objavila sa osam i po godina u novinama “The Boston Traveller” i da je od tada zvanično njen put okrenut književnosti. Prvi koraci u pisanju tiču se prirode i opisa, dok ju je u kasnijim godinama privlačilo pisanje Roberta Louela i En Sakston, koji su pisali o iskustvu u mentalnim ustanovama (Robert) i nervnom slomu jedne majke (En). Smatrala je da je američka književnost znatno naprednija od savremene engleske, te je njoj bila naklonjenija. Pesma “Daddy” ima posebno značenje. Rani gubitak oca koji je pomešan sa elementima istorije, pogotovo Majn Kampfa, Dahaua i Aušvica stvorio je emotivnu i tešku poemu , čiji zadnji stih izaziva žmarce i gorki ukus: “Daddy, daddy, you bastard, I’m through.”
“Moje pesme nastaju iz neposrednih senzualnih i
emocionalnih iskustava, ali moram reći da ne mogu biti naklonjena kricima koji
dolaze iz srca isprovocirani samo iglom, nožem, ili nečim drugim… Verujem da
osoba mora biti sposobna da kontroliše iskustva, čak i ona najstrašnija poput
ludila, mučenja, tu vrstu iskustva, i treba da bude sposobna da njima
manipuliše, umom koji je otvoren i razuman. Lično iskustvo veoma je važno ali
ono, sasvim sigurno, ne treba da bude okrenuto sebi, narcisoidno, zaljubljeno u
sopstveni odraz. Treba da bude relevantno, relevantno za više stvari, važnije
stvari, kao što su Hirošima, Dahau i ostalo.”
Zainteresovanost Silvije Plat nije se odnosila
samo na poeziju, privučena je bila i prozom, kao i idejom o romanu koji pruža
mnogo više slobode nego pesma. Želela je da oseti život na koricama romana i u
njega unese najobičnije trivijalnosti. Iako je i sama bila književnica, nije
uživala u društvu književnika. Volela je ljude koji su specijalisti u svojim
oblastima, jer je smatrala da od njih može mnogo toga naučiti.
“Od
lokalne babice naučila sam kako da uzgajam pčele. Dobro, ona ne može razumeti
sve što ja napišem, ali moram reći da mi je draža, mnogo draža od većine
pesnika.”
Mistična i misteriozna Silvija Plat ostaće ikona
koja privlači svačiju pažnju. Nigde se više ne oseća zadovoljstvo u samom
pisanju i uživanje u poeziji, te u samom stvaranju pesme, kao kod nje.
Veličanstveni trenutak njenog nadahnuća prenet je na papir i ima miris, ukus,
osećaj koji dopire do čitalaca. Poput zmijske kože, ličnosti Silvije Plat se
menjaju, prožimaju i predstavljaju sve i ništa. U životu i smrti uspela je da
zaštiti svoj unutrašnji svet i da postane misterija o kojoj će raspravljati sve
nove generacije u budućnosti. Taj kutak unutar nje, rađanje umetnosti, užitak
dozvoljen je samo čistim dušama, očima koje vide mnogo dalje od trenutnog i
umovima koji ne osuđuju, već pokušavaju da shvate. Pesme su dopuštene svima,
ali nose nadu neshvaćenima i onima u patnji. Pored njenih pesama niko nije sam,
jer u svima nama živi jedna Silvija – dobra i zla, jaka i slaba, morbidna i jednostavno obična, puna ljubavi i mržnje. Večita dvojnost i kompleksnost.
“Svakodnevica”
Umorna od prstenja
Umorna od glasova u glavi
koji joj kažu - piši, umri
ona stavlja glavu u pećnicu
dobro zagrejanu, netom opranu
da napravi svoj poslednji ručak
za muža kojeg nema,
za decu koju neće videti kako odrastaju,
čak i za suseda u
stanu iznad njenog stana,
jedinstven, originalan ručak
po njenom receptu,
ne osobito sladak,
ručak koji je već i pre spremala
ali joj nikad nije uspio,
ručak koji će sama pojesti...
Ivana Jovanović
#umetnost i kultura
insp.
Нема коментара:
Постави коментар