Otelotvorenje beznađa sirova je bol.
Uvek krive reči.
Pogrešno skretanje.
Slepa ulica.
Minut posle ponoći,
opet kasnim da te podsetim da i noćas kazaljke u mislima za tebe spajam.
Možda i zaboraviš da me osudiš ponovo,
pa u sebi rodiš neku drugu sliku mog veka.
Sve te slike moje suštine sramne su kada mi ih predočiš u zao čas.
Dok sam jurila ka vrhu,
mislio si da sam letela,
a ja sam samo tražila dahu put.
U ogromnoj kocki punoj vode,
tražila sam pukotinu.
Da isplivam.
Da se ne udavim.
Voleo si da me šamaraš etiketama svoje sujete.
Da svoju za moju lepiš.
Da mi poklanjaš svoje slabosti,
u svim nijansama pakla.
Bila sam upijač svih naših izvesnosti.
Bilo je neminovno pući,
u staklenoj kocki koja ne puca.
A rađala sam sebe iz sebe,
da za tebe budem mir.
Kada ga nemirom prihvataš, on postaje metamorfoza.
Pretvara se u ono čime će naša ljubav disati.
A tu nema vazduha.
Нема коментара:
Постави коментар