Trebalo je da pobegnemo odavde, da sedimo na
krovu zgrade u tri ujutru, da saznam zašto tako neprekidno gledaš u svoj telefon
i zašto ti je taj snimak izmamio osmeh. Htela sam da saznam zašto nosiš baš taj
sat i zašto tako čudno, ponekad, gledaš u daljinu. Tvoja omiljena boja, da, i
film i pesma. Htela sam da saznam neku tvoju tajnu, šta te čini srećnim, tvoje
najgore strahove i šta si sanjao prošle noći. Tvoje najgore noćne more, kada si
se probudio u sred noći i zapitao se da li je ovo stvarno, želim da znam kada
si se probudio i želeo da bude stvarno.
Htela sam da ti ispričam zašto se svake
noći probudim i počnem da razmišljam o zvezdama. Kako me nešto stalno vodi u
nekom nepoznatom pravcu, ali ne mogu da otkrijem šta. Da ti otkrijem da ne
verujem u srodne duše, već u to, da par puta, ako si srećan, pronađeš nekog čije
su mane kompatibilne sa tvojim i nekako se vaše nesavršenosti spoje u
nesavršeno savršenstvo. Htela sam da sa krova pogledamo na dole i tada, u tom
trenutku, shvatimo, koliko nam je zapravo život dragocen. Htela sam da pričamo
o tome kako nam je prvi put bilo slomljeno srce, ali i da se radujemo što mi
jedno drugom nećemo. Zamišljala sam kako mi šapneš da je već pola pet ujutru i
da sviće, da se u tom trenutku okrenem ka tebi, da se dugo gledamo, da nam se
spoje nosevi i dalje se gledamo, a onda, onda da me poljubiš, lagano. Da osetiš
kako drhtim kad si u mojoj blizini, a ja da čujem tvoje otkucaje srca.
Htela
sam da mi daš svoju jaknu jer je hladno i magla nas pokriva, da me zagrliš i u
tom trenutku svet stane. Htela sam da dan provedemo sami, ali ne držeći se za
ruke, to je, nekako, kliše. Možemo da se vozimo na vespi. To bi bilo
interesantno, dok mi povetarac talasa kosu, da budemo ludi, u gradu gde nas
niko ne poznaje. Da jedemo u kolima jer nam hrana u restoranu nije prijala, a
dan je previše lep da bismo ga proveli u hotelskoj sobi. Biramo sladoled i ja
se, kao po običaju, umažem. Otimaš mi sladoled i naljutim se na tebe. Počnem da
te udaram, kažeš mi kako ćemo slupati najnoviji model tog automobila koji
voziš. Definitivno shvatimo kako je vreme prelepo i bolje nam je da šetamo jer
sam ja kolateralna šteta. Park, prepun dece, prilaziš dečaku i daješ mu novac,
ne razumem šta se dešava, krećeš da se smeješ, prilazi mi dečak, moje lice
poprima oblik napaćene starice, dečak me pospe vodom. Osramoćena sam pred
svima, pred decom. Uzvraćam udarac tako što devojčica na koju sam naletela drži
svoj omiljeni milkšejk od jagode, koji će tako lako prodati za malo novca uz to
ću dobiti i to... u tom trenutku te posipa slatkim milkšejkom, kako je život
sjajan. Odjednom, trčiš ka meni...oh, život tako nije sjajan, padamo na travu i
počinjemo da se smejemo. Ne znam zašto, ali pada ti na pamet da me odneseš do česme
da skinemo milkšejk koji je trenutno svuda po nama. Shvatamo koliko, zapravo,
nismo normalni, dok jedemo šećernu vunu.
Šetamo gradom, u tom času počinje pljusak,
neverovatan pljusak. To je to. Svaki grad je najlepši kada pada kiša. Igramo na
kiši dok masa ljudi beži svojim kućama. Nama ne smeta, čak ni to što sve jače
počinje da pada. Potopljeni smo, bukvalno, do gole kože, znamo da sutra nećemo
ustati iz kreveta. Ulazimo u kafić, svi pogledi su stacionirani na nas, počinjemo
da se smejemo i svi počinju da se smeju.
Kada je kiša stala odlazimo do auta. Umorna sam
i ti si, ali moraš da nas prebaciš do hotela. Počinje moja omiljena pesma na
radiju. Znaš da ne slušamo istu muziku, ali ipak uživaš dok gledaš kako ja, fan
nekog benda, uživam u njihovoj kreaciji. Kažem kako ne znaš kako je voleti
nešto tako jako. Čim stignemo legneš na krevet, dok ja, kao po običaju, pričam
nešto, shvatim da ne reaguješ na moje blebetanje, zaspao si. Imaš blagi osmeh
na licu dok spavaš, neverovatno slatko izgleda, mogla bih s tim osmehom još
dugo da se nosim. Prolazi mi kroz glavu, da li smo ovako srećni i u nekom od
paralelnih univerzuma. Bio je ovo tako neobično neobičan dan za nas. Mi smo
ipak neobično neobični. U svom razmišljanju zaspim pokraj tebe.
Vreme je za večeru, odlučuješ da me izvedeš u
restoran. Kažem ti da me čekaš u holu, stižem za par minuta. Recimo da se to
odužilo, već postaješ nervozan, ali eto mene, u mojoj omiljenoj, crnoj haljini
i roze cipelama. Pogledaš u sat i saopštavaš mi da mojih par minuta
verovatno predstavlju trideset. Nekako smo pristajali jedno drugom. Govoriš mi
da izgledam neodoljivo u ovoj haljini, koja bi trebalo da bude na podu,
opraštaš mi što kasnim. Pocrvenela sam.
Posvađali smo se. Neverovatno smo se posvađali
po povratku. Ulazimo u hotelsku sobu. Vrištim na tebe. Govoriš mi kako nisam u
pravu, kako sam te neverovatno iznervirala, kako znam da čoveku pomutim pamet.
Vičemo jedno na drugo. Prilaziš mi, hvataš me oko struka, pomislila sam da ćeš
da me udariš, navaljuješ me na zid. Ljubiš mi vrat, usne, osećam tvoje usne
svuda po telu. Prepuštam se ovoj vatrenoj igri. Požuda i strast su obostrani.
Moja prelepa crna haljina je na podu.
Shvatimo da smo se posvađali oko bezveznih
stvari, već nam je smešno, ali se sve dobro završilo, čini mi se i bolje od
predviđenog. Govoriš mi da imaš iznenađenje za mene. Krećemo.
Dovoziš me na neko nepoznato mesto, jezero je u
pitanju i čamac. Potpuno je pusto, daleko od gradske buke, daleko od gradskog
svetla. Tu je samo sjaj zvezda i meseca. Prelepo je. Otvaraš vino. Pričam ti
svoje teorije o nastanku sveta, a onda nastupaš ti o svojim. Govorimo o
verovanju u Boga, o mitovima, o svemu. Oboje volimo kasne razgovore. Tada je
najopuštenije, naravno uz „par gutljaja“ vina. Govorim ti da se plašim smrti i
da verujem u besmrtnost, ali sa naučne strane. Ispričao si mi strašnu priču od
koje sam se preplašila, grliš me. Pričamo o uspomenama iz detinjstva dok
posmatramo odsjaj meseca na jezeru. Posmatramo hiljade zvezda, barem one koje
možemo da vidimo našim ljudskim očima. Napili smo se.
Odjednom me je nešto trglo,
shvatila sam da je ovo samo bajka za devojčice, da se ovo nikada neće dogoditi.
Da smo mi, tako nesavršeni, savršeno izgubili jedno drugo i pre nego se bilo
šta od ovog dogodilo.
Нема коментара:
Постави коментар