Ponovo je mesec maj. Jedan kraj i jedan novi početak. I tako u krug iz godine u godinu, tačnije iz leta u leto... Iznova jedna nova ja, drugačija, ali i dalje podjednako impulsivna, borbena, strastvena, maštovita, zaljubljena.

Da. Opet sam zaljubljena. Zaljubljena u sebe, u dan, u noć, u nebo, zvezde i mesec. Nakon toliko godina shvatih da treba vremena i vremena da istinski upoznaš i spoznaš sebe. Da se prisetiš koliko snage i ljubavi imaš u sebi, i koliko se tek one množe kada ih deliš. Stoga, nesebično dajem sebe, osmeh i ljubav tebi, njemu, njoj, ali pre svega sebi - onoj koja traje, koja se ne zaboravlja.

Ti - kao i svi. Doživotno ćeš pamtiti. Jednu malu. Hirovitu. Vatrenu. Nesmotrenu.  Nasmejanu. Hrabru. Drčnu. Arogantnu. Krhku. Nežnu. I znaćeś da od te male niko nije veći. Znaćeś da je ona sve što želiš i sve što ti je uskraćeno, i danas i sutra. Jer ona je neko ko ti je suviše daleko, neko ko pliva u nepovratne dubine, za tebe nepoznate, za tebe nedostižne. Ona je ponovo ona, ona sam ponovo ja. Zaljubljena sam u svaku novinu koju donosi život, svako iskustvo, svako iskušenje. Jer to sam ja. Feniks. Vatra i pepeo. Neko sam koga želja i vera uvek dignu do najvećih visina. Čak i kada osetim dno, nesigurnost ili sumnju, znam da je to samo mesto na koje se uvek vratim, da bih odatle krenula u još žešću borbu. Najvažnije je što znam da sam pobednik. Ni slomljena krila ne umanjuju moju želju za letom. Let do snova je let do sreće. Ne marim koliko puta krećem sa iste piste, marim koliko daleko dosežem, iznova sve dalje i dalje. Ne merim daljine kilometrima, merim ih osmesima koji su tu nakon svakog pređenog puta i ostvarenog cilja.  Nastavljam da sanjam, nastavljam da želim, letim i plivam. Moje su visine, moje su dubine dostupne samo meni.