Umetnici insp.irišu: Ivan Dabetić

1 Comments
Intervju: Nađa Lazarević
Koenovskim šarmom i emocijom, oštrinom Bukovskog i neizlečivom sentimentalnošću Prevera, Dabetić Ivan razoružava život i teškoće osmehom i jedinstvenošću, uz napomenu da večito dete čuči u dubini njegovog bića, vreba da bi prkosilo vremenu i svim teškoćama i da bi se pronicljivo rugalo primitivizmu i površnosti. Živi spontano i voli spontano – spontane ljubavi i spontana poznanstva. Svojim prijateljima, često i bezrazložno, izgovara – život je lep! Ne planira. Nosi ga avantura – vuku ga gradovi i države. Žena je za njega remek-delo, predmet konstantnog otkrivanja. Želi da ona vidi Dabetića onakvim kakav zaista jeste: onaj koji može već sutra sa svojim rancem da ode u Italiju, skuva kafu nekog prijatnog jutra ili se jednostavno popenje na krov zgrade i provuče vreme kroz žice svoje gitare. Dabetić sebe i svoje delanje opisuje kroz prijatan razgovor.

 Kako su izgledali počeci tvog pisanja?

Sve je počelo pisanjem kratkih priča, povezanih kao serija. Tada me je čitalo dvadesetak ljudi. Nisam koristio dijakritičke znakove, imao sam pravopisne i gramatičke greške, ali priče su bile lepe. Jedan dan mi se obratio Aleksandar Ilić, urednik Lagune i autor romana „PR“. Rekao mi je „Što ne pišeš roman? Ove priče imaju smisla.“. Izbrisao sam blog i onda sam počeo da pišem - nešto. Kasnije sam neke priče pisao na Facebook - u. Glumica Danijela Vranješ je prva podelila jedan moj post na ovoj društvenoj mreži i napisala – ovaj dečko sjajno piše! Tada sam dobio mnoge ponude da pišem u medijima, prvi portal za koji sam krenuo da pišem je Best, a kasnije su došle saradnje i s drugim portalima i magazinima, sa kojima sam sarađivao, te s kojima i danas sarađujem: Dnevno, Na dlanu, Njuz.net, Playboy, Esquire...

 Ko je Ivan Dabetić?

Ivan Dabetić je konjušar iz sena. Konjušara gledam kao nekoga ko nije ni bogat ni siromašan, skromnog čoveka koji želi da voli, nekoga ko voli i vodi jednostavan život i izbegava klišee. Svoja očekivanja sveo sam na minimum. Takva očekivanja došla su mi usput – kao mlađi sam očekivao puno. Međutim, kada očekuješ manje, srećniji si.

 Kako je nastalo Dabetićevo (mesto za ogovaranje knjiga i ispijanje vina)?

Ideja da otvorim blog javila se u junu, 2016. godine. Dabetićevo je skraćenica od Dabetićevo mesto za ogovaranje knjiga i ispijanje vina. Dabetićevo mesto je Pub 23 – za ispijanje piva, za ispijanje vina je Bitef Art Cafe ili Enso restoran, Dabetićevo mesto je klupa u Studenjaku, mesto u tramvaju dok ispijamo piva ili pijemo vina ceo dan. Sva mesta koja obilazim su na blogu. Inspiraciju za tekstove na blogu najviše crpim iz nekih pokušaja ili propalih ljubavi - nevažno da li su oni proživljeni od strane mojih drugara ili sam ja to čuo i video. Moja mašta ima sposobnost da "oživi" ljubavi koje su drugi propustili - na taj način dolazi priča iz mog ugla.

Milorad Pavić kaže da uvek treba uzeti u obzir ono što je prećutano. Kako ti doživljavaš prećutano?

Prećutane stvari su one najglasnije rečenice. Kada bi svaki čovek progovorio prećutano, to bi bili urlici nezapamćenih decibela, svi urlici i svaka emocija bi izašli na videlo -  to je slučaj i sa mnom. Prećutano je sve ono što sam želeo da kažem, uradim, vidim ili osetim.

 Šta povezuje belo vino, bicikl, parkove i vozove?

Povezuje ih detinjstvo - neko dete u meni koje još nije odraslo, koje se meša sa odraslom osobom – to dete voli vozove, voli bicikle, a i dalje smatram da su oni stub romantike. Sve ono što sam doživeo, pokušao ili voleo -  sve je avantura. Belo vino se tu nalazi u službi ličnosti koja je odrasla – ja ispijam belo vino i sećam se svega toga. Ono što želim sada je dečija ljubav koja je apsolutno zrela, skroz neiskvarena - voleti dete u sebi bez trunke pokajanja.

 Koje je Dabetićevo omiljeno mesto za ispijanje vina i ogovaranje knjiga?

To su mesta na podu nekog stana ili kuće – kada jednostavno legneš na pod i kažeš – hajde da pijemo vino, ogovaramo knjige i stavimo Tom Waits-a da nam peva.

 Primećuješ li u svom stvaranju tragove Bukovskog, Koena ili Prevera?

U osnovnoj školi, pogotovu u sedmom i osmom razredu, nisam znao da pišem sastave. Prepričavali su mi par lektira i sastavi su bili loši – razrada umesto uvoda, uvod na kraju ili sam promašio temu. Ocene su uvek bile jedan ili dva. Prva knjiga koju sam pročitao je ,,Višnja na Tašmajdanu“. Kasnije sam počeo da čitam Bukovskog, Koena, Bodlera, Jesenjina i Miku Antića, a tada se ubacila i neka druga muzika. Njihove reči su me podigle, ili u muzici ili na papiru, ali dizale su me. Tom Waits-u inspiracija je bio Bukovski, na primer, i mogu reći da sve pripisujem Koenu i Bukovskom. Sa druge strane, ne trudim se ni da odem od njih niti da imam približan stil njihovom – težim da imam svoj pečat, dok u njima gledam svoje uzore.

 Šta te najviše inspiriše kod žene?

Žena o kojoj ja pišem treba da voli i grli život. Pored lepog osmeha, važno je da ume da sluša. Jako je važno poverenje. Većina mojih tekstova svodi se na poverenje – ono je stub ljubavi i, osim njega, ništa se drugo ne važi, čak ni daljina. Kada ono postoji - nema prevare i nema sumnje niti ljubomore. Poverenje se gradi, ali sa druge strane, osoba se odmah može proceniti da li joj verovati li ne.

 Kako doživljavaš usamljenost – beskorisnom ili može biti krajnje produktivna?

Ja sam uvek usamljen. Najbolje stvaram kada sam usamljen i iz svake veze sam nešto naučio. Na primer, ja nisam voleo da nosim kišobran, ni danas ga ne nosim, osim ako imam devojku. Naučio sam da sedim sam, što je ranije bilo besmisleno – bilo to da sedim sam za šankom, ili jedem uramšice u poslatičarnici. Iz svake prethodne veze, naučio sam nešto vredno, što uključuje i suočavanje sa sobom u potpunoj usamljenosti.

Šta bi rekao mali Dabetić, današnjem, velikom Dabetiću?

Mali i veliki Dabetić bi se ignorisali. Mali Ivan bio je sušta suprotnost od današnjeg Ivana. Razlikuju se, ne samo po pogledima na svet, već i po tome što je mali Dabetić bio jako nestašan i voleo je da bude u centru pažnje. Svaka osoba mora da prođe različite faze - i u ljubavi i u muzici i u stvaranju.

Da li bi voleo ponovo da se rodiš?

Ne bih voleo ponovo da se rodim, pod pretpostavkom da imam svest o svemu što sam do sada radio. Tada bi mi bilo isuviše lako, a to nije zanimljivo. Možda bih se ponovo rodio, a da ipak nemam svest ni o čemu što se ranije dešavalo. Volim da se mučim, volim da se trudim, i stojim iza toga da nije zanimljivo ukoliko se nešto odmah desi. Smatram da je lepo, na primer, upoznavati određenu osobu duže vreme – do nekog beskraja. Kada se ta osoba upozna, postoje reči i mesta koja tek treba upoznati.

 Gde bi se rađe našao – na Bondaj plaži ili na Velikom koralnom grebenu?

Ja nisam tip koji obožava plažu i more. Ja sam tip koji želi miran život sa dobrim ljudima oko sebe. Svejedno da li je to Australija ili Norveška, zemlja treba da radi u korist naroda. Potrebno je gledati svaki segment života u toj zemlji, od školstva, depresije, vazduha, kriminala do posla. Bitno mi je da stvaram budućnost – budućnost sa porodicom.

 Neostvarena želja?

Neostvarena želja mi je da dobijem Nobelovu nagradu, koliko god to nedostižno zvučalo. Ambiciozno, nema šta! Imao sam u planu da izdam knjigu za Sajam 2016. godine, ali sam nakon čitanja izbrisao sto i nešto strana. Nakon toga, opet sam dosta napisao, i želeo bih ove godine da izdam. Ne volim sebi previše da zadajem niti da žurim, ali zaista želim da je izdam ove godine. Kada bih dobio Nobela, taj govor bi bio kratak i jasan „Sad možemo da se napijemo!“.

 Pored pisanja, gajiš li ljubav prema još nekoj umetnosti?

Želeo bih da znam da plešem - kizombu ili tango. Pre svega, zbog same tehnike, ali me vuče strast da igram uz muziku. Takođe, fascinira me violina. U stanu iznad mene živi devojka koja svira violinu. Voleo bih da svako u svojoj zgradi ima violinu koju bi slušao, baš kao i ja. Odmara mi dušu. Takođe, nemam ličnost koja me zadivljuje ili inspiriše – mene svako inspiriše. Ljudi su najvažniji, bili poznati ili ne.

 Kakav je Dabetić u kafani?

U zavisnoti od situacije, Dabetić može biti potpuno različit. Volim izlaske sa društvom, ali volim i da dođem sam u pub – da slušam muziku i razmišljam o događajima koji će me kasnije inspirisati. U kafani najčešće naručujem ,,Udade se Jagodo“ i ,,Zbog tebe, mome, ubava“.

Da li je staromodno poslati srodnoj duši pismo ili joj ubrati maslačak?

To je pesma ,,Lažu da je staromodno“. Na mom blogu, 2012. godine, o tome su bile dve – tri rečenice. Kasnije sam ispisao par strofa i objavio je. Zaista, lažu da je staromodno. Neki bi to nazvali patetikom, poslati joj pismo ili joj nabrati maslačak, ali mislim da naš mentalitet gleda pogrešno termin – patetika. Svaki čovek je emotivan – voli i ima osećanja, a to je upravo patetika. Smeta mi što se danas sve završava kafom i što se svodi na materijalno. Te stvari nisu staromodne i znam da bi svako voleo da dobije pismo, ili da ga srodna duša izvede na sastanak koji će biti na krovu zgrade gde će piti vino i večerati. To nisu sitnice, to su velike stvari.

 Da li je bilo momenata kada nisi imao inspiraciju?

Kada smo Marko Cvetković i ja otvorili magazin Adria daily, okupili smo veliki broj novinara i kolumnista. Jedan momak, Tihomir Stanišić, objavio je sjajan tekst koji me je potpuno oduševio. Napisao je: "Inspiracija je potraga a ne magija, kao što je stvaralac radnik, a ne čarobnjak. Upravo slučajevi kada neka sasvim bezazlena sitnica probudi u čoveku potrebu da piše satima, govori u prilog činjenici da je čekanje inspiracije jedan bezobrazluk, jer zapitajmo se - koliko tih sitnica smo propustili samo zato što ih nismo tražili, već smo čekali da nas šutnu u dupe. Zar treba dozvoliti slučaju da odredi veličinu našeg dela?!''. Dakle, bilo bi drsko od ljudi kada bi čekali inspiraciju, to je kao da čekaš posao ili bolji život, umesto da kreneš u korak sa tim, da je tražiš. Dakle, ja inspiraciju pronalazim u svakodnevom životu - bilo da pijem pivo, sam šetam do centra, pijem vino sam ili sa nekim i slušam Koena.

 Patiš li?

Ja patim svaki dan. Patim za „volim te“ ili držanjem za ruku. Na zaborav me nagna društvo ili svakodnevica, ali je sve to nalik morfijumu koji mi omogućava da zaboravim na tu patnju. Nedostaje mi da volim, skuvam kafu, sedim na terasi, ćutim sa nekom ili se jednostavno posvađam. Svoje emocije i osećanja ne mogu da kontrolišem – svi smo različiti. Baš kao što si rekla, verujem da se susrećemo po jednakim količinama patnje, i poznajem ljude koji pripadaju nekome, a ipak su nesrećni.

insp.

1 коментар: