gde baš sada
da me primetiš
dok stojim na raskrsnici
i analiziram puteve
obasjane žarom
prolaznosti
gde baš sada
da me stvaraš
od jednog pogleda
kada nisam ta
kada sam zalupila vrata
novim počecima
kada gušim jednostavnost
i bespotrebno mrsim misli
dok neumorno hodam
i gubim se po zidinama
sopstvenog bića
gde baš sada
kada me lavina juri
i bežim
da se sakrijem
u kutak svog univerzuma
kada sam nezadovoljna
rasporedom muzike
i knjiga
na prašnjavim
policama
gde baš sada
kada mi se
u jednom danu
prepliću četiri godišnja doba
kada mi je tanka linija
između radosti i bola
sada,
kada sam se pretvorila
u Sizifa
i sve što duže koračam
dalji mi je kraj
i ne znam
da li sam poranila ili kasnim
gde baš sada
kada se on
redovan stanovnik
moga tela
uvukao pod svaku koščicu
on
od propadanja,
ljubavi,
ljudi,
života
i smrti
večiti strah.
sada,
kada čeznem
za nepobedivom,
nezaustavljivom
kakva sam bila
i gde baš sad
da ti se desi ova druga
koja je i sama sebi suvišna
i jedino što ume
je da okrene ploču
i pleše sama
i sve po čemu gazi
je ništavilo
što je boli pod prstima.