I sam mrzim duge tekstove, ali ostanite sa mnom do kraja. 

Nikada nisam znao da pišem. Niti sam pokušavao. Bežao sam od knjiga. Podsećale su me na periode osnovne škole, kada su bile uslov za izlazak iz kuće. Tokom odrastanja, upoznavanja sa svetom, gledao sam majku. Pitao se - kako je to moguće da samo sedi i čita? Kako joj ne dosadi? Meni je dosadilo da je gledam, kako njoj nije da toliko čita? Potom mi se desio život. I odgovori na sva pomenuta i nepomenuta pitanja. Mislim da će me u sledećoj izjavi više razumeti oni koji pišu. Osećao sam se neshvaćeno. Ni sa kim nisam mogao podeliti ono što me muči. Pak, kada bih to i uradio, mislio bih da nema nikakvog efekta. Tada sam otkrio pisanje - sagovornika koji ništa ne pita. Istina, ne daje ni odgovore, ali se posle razgovora sa njim, osećate shvaćeno.

Mogao sam pisati samo noću. Valjda te tada sustigne sve od čega bežiš tokom dana. Dočekivao sam svitanja, a ruke su i dalje neumorno radile. Delovalo je kao da to same rade, a potom bi samo stale, nekad i nasred rečenice. Nisam znao šta radim, osim da pišem. Nešto. Tako, jednog jutra, prebrojao sam stranice i shvatio da ih ima stotinak. Sa ove tačke gledišta, deluje kao da je bilo odjednom. Zapravo, pisanje moje knjige je trajalo godinu i po dana. Nisam se tu zaustavio. Cilj mi je bio da ispričam životnu priču, koja se završila na dve stotine pedeset i trećoj stani. Tada je nastao ''Vilin konjic''.

Pitaju me ljudi, zašto takav naziv? Deluje besmisleno. Priča je o ljubavi. Bezbroj propuštenih prilika, reči koje se ne mogu povući, nedostajanje dana koji te nateraju da napišeš ovako nešto. Po narodnom predanju, vilin konjic živi jedan dan, ali on to ne zna. Ljudi znaju, ali ništa ne čine po tom pitanju. Zapitajte se: koliko bi vaš život bio drugačiji, da znate da imate samo danas?
Knjigu možete poručiti putem stranice: Reč, nevidljivo oružje.