Poželim nekad jos jednu našu zoru.
U prostoriji razbacanih knjiga.
Punoj duvanskog dima
I mirisa minijutarnih otvorenih pića
Samo ponekad
Poželim da si tu
Sa leve strane
Dok pevušiš isprekidano našu pesmu.
I olako prosipaš reči o nežnosti,
Poželim da me gledaš iz prikrajka.
Kako nespretno stavljam krejon
Ili karmin
Ili dok hodam
Trapavo
A da sam tebi najlepša.
Poželim nekad da mi se pojaviš na vratima
Sviraš Leb i Sol
I pevaš :”Tvoj sam”
Poželim da ne snivam više o tebi.
Jer svaki put je sve lepše i stvarnije
A jutro sve teže.
Poželim, nekad, da smo bili par.
A bili smo blizu, zar ne?
Tog proleća, bili smo
Nešto
Neobjašnjivo lepo.
Poželim, nekad, da ga nisam upoznala pre tebe.
Da nisam baš tebi pričala o njemu, razočarana.
I da ti meni nisi pričao s koliko njih si se voleo,
Baš u ovom stanu
Nisam ga volela.
Da li znaš da samo jedno tvoje: “Mogao bih te voleti”
Zameni njegovo, bezbroj puta izgovoreno:
“Volim te”
Poželim da znaš to.
Ponekad, eto,
Zatvorim oči i plešemo.
Kao blesavo dete oblećem oko tebe
I vidim te, ponekad,
Blizu si,
Poželim da smo pijani u pet ujutru.
Kikoćemo se glupostima koje oni ne razumeju
Dok slušamo bluz
A onda se u ćošku onog kafića
Kao deca skrivamo od ortaka za šankom
I dan je sunčan
I nosimo šešire
I svaki poljubac je čudno dragocen.
Poželim ponekad da me osetiš.
“Me, my skin, and bones”
A onda poželim da nisam ovoliko naivna i omađijana
Jednim glupim prolećem
I tvojom slatkorečivošću
Poželim, ponekad,
Da te nisam srela.
Da izbrisem baš taj maj.
I onaj glupi poklon.
Koji je isto toliko smešan kao i ja.
Ti se ni ne sećaš.
Ne zameram ti.
I previše ih je ovakvih
Što su se budile pored tebe
Pune nadanja i želje.
I žao mi je sto sam ti isto toliko nevažna.
Što sam i ja odavno zaboravljena.
Ponekad poželim da nismo ostali sami u stanu,
Da sam ti baš tog maja
Vratila knjigu Bena Karsona.
Spakovala kofer.
Izgasila radio.
Zatvorila prozore.
I da zaboravim
Da sam ikada i prešla prag tvog stana.
U prostoriji razbacanih knjiga.
Punoj duvanskog dima
I mirisa minijutarnih otvorenih pića
Samo ponekad
Poželim da si tu
Sa leve strane
Dok pevušiš isprekidano našu pesmu.
I olako prosipaš reči o nežnosti,
Poželim da me gledaš iz prikrajka.
Kako nespretno stavljam krejon
Ili karmin
Ili dok hodam
Trapavo
A da sam tebi najlepša.
Poželim nekad da mi se pojaviš na vratima
Sviraš Leb i Sol
I pevaš :”Tvoj sam”
Poželim da ne snivam više o tebi.
Jer svaki put je sve lepše i stvarnije
A jutro sve teže.
Poželim, nekad, da smo bili par.
A bili smo blizu, zar ne?
Tog proleća, bili smo
Nešto
Neobjašnjivo lepo.
Poželim, nekad, da ga nisam upoznala pre tebe.
Da nisam baš tebi pričala o njemu, razočarana.
I da ti meni nisi pričao s koliko njih si se voleo,
Baš u ovom stanu
Nisam ga volela.
Da li znaš da samo jedno tvoje: “Mogao bih te voleti”
Zameni njegovo, bezbroj puta izgovoreno:
“Volim te”
Poželim da znaš to.
Ponekad, eto,
Zatvorim oči i plešemo.
Kao blesavo dete oblećem oko tebe
I vidim te, ponekad,
Blizu si,
Poželim da smo pijani u pet ujutru.
Kikoćemo se glupostima koje oni ne razumeju
Dok slušamo bluz
A onda se u ćošku onog kafića
Kao deca skrivamo od ortaka za šankom
I dan je sunčan
I nosimo šešire
I svaki poljubac je čudno dragocen.
Poželim ponekad da me osetiš.
“Me, my skin, and bones”
A onda poželim da nisam ovoliko naivna i omađijana
Jednim glupim prolećem
I tvojom slatkorečivošću
Poželim, ponekad,
Da te nisam srela.
Da izbrisem baš taj maj.
I onaj glupi poklon.
Koji je isto toliko smešan kao i ja.
Ti se ni ne sećaš.
Ne zameram ti.
I previše ih je ovakvih
Što su se budile pored tebe
Pune nadanja i želje.
I žao mi je sto sam ti isto toliko nevažna.
Što sam i ja odavno zaboravljena.
Ponekad poželim da nismo ostali sami u stanu,
Da sam ti baš tog maja
Vratila knjigu Bena Karsona.
Spakovala kofer.
Izgasila radio.
Zatvorila prozore.
I da zaboravim
Da sam ikada i prešla prag tvog stana.
Prelepo :)
ОдговориИзбриши