„Kada sudbina odluči da podeli trenutak na „pre i posle“, ne bira trenutak.“

     Večna pitanja kojima se filozofi vekovima bave tiču se našeg postojanja na Zemlji, našeg smisla, ali i same smrti i kuda idemo nakon nje. U potrazi za odgovorom, čovek neretko ume da izgubi sebe, a potraga postaje smisao sama po sebi. Tragajući za odgovorima na pitanja o smrti, čovek često zaboravi da živi.

      Koliko je, zapravo, bitno da li smo postojali pre života ovde i da li ćemo postojati posle? Bitan je trenutak u kojem smo i treba ga ugrabiti obema rukama. Ne treba se previše upuštati u stvari koje ne znamo, treba dorađivati stvari koje znamo.

      Smrt, um i san, najveće su nerazjašnjene misterije. Zato ih ne treba shvatati delom ovog sveta. Treba ih ostaviti tamo gde borave misterije. I treba sve od sebe dati da nam ono što je vidno, postane još vidljivije. Jer, ako sudbina odluči da nam oduzme i to, ona nas ne pita za mišljenje. Ostavi nas da se sami borimo sa demonima sa ovog sveta, a oni umeju da budu opakiji od onostranih. Zato se ne treba prepuštati sudbini, već treba dići glavu, udahnuti vazduh i živeti OVAJ, realan život.

Bio sam senka.

Ne sasvim providna, ne sasvim

crna.

Još uvek je bilo nešto boje u meni.

 Poslednji

molekuli koji su očajnički tražili sreću.

Ti molekuli su

jedini koji su me držali na nogama.

 Oni su me ponekad

naterali da se nasmejem.

Ali bez obzira na njih,

osećao sam se kao senka.

Dani koji su prolazili ličili su jedan na drugi.

Čekao sam sutra. Posle toga bih opet čekao sutra.
I opet – sutra. Ali sutra nije dolazilo.

 Shvatio sam da je samo

tu – danas.

To danas mi se nije nešto naročito dopadalo.

Danas sam senka.

Danas su zgrade oko mene

prozirne, danas su ljudi oko mene nevidljivi.

Ne znam zašto sam se tako osećao.

Valjda kada

vas obuzme dosada i kada shvatite da živite u danima

koji liče jedan na drugi,

 očajnički čekajući zanimljivije

sutra,

počnete da se stapate sa tim,

sivim danima.

Zato sam i postao senka.

 Senka samog sebe...