Kada sam kao devojčica, prvi put slagala (ili su me tada prvi put uhvatili, nije ni važno), majka me je naučila nečemu. „Svaki put kada imaš potrebu da slažeš“, govorila je kako samo ona ume, „zapiši to na papir. Pusti ga neka upije tu crnu energiju koja te mori i tera da ukaljaš svoju dušu i svoj obraz. Laž je najkraća, a često najteža reč.“ I posle dvadeset godina to je nešto u šta verujem kao dete kada mu kažeš da ne razgovara sa nepoznatima na ulici. Ja sam i razgovarala...i uzela bombonu...
Najcrnjom penkalom žvrljala sam ponekad češće, nekada ređe. Zaređa se i svaki dan, a znala je da prođe i godina, a da nisam morala da posegnem za njim. Njim koji me najbolje poznaje. Verovala sam da je to moje penkalo za laž. Ono je bilo moj izlaz. Ono je znalo sve moje žudnje i nadanja, sve moje strepnje i stradanja. Nemoralne noći, popijene flaše vina. Sve moje brige i prljavštine. Bilo koju, belu ili crnu, na glas neizrečenu, dečiju, a posle i tinejdžersku, namenjenu drugarici, porodici, namenjenu njemu, zapisivala bih. U svesku, na poslednjoj strani knjige, na salvetu, maramicu, na autobusku kartu, račun iz kafića, staru isprljanu hartiju iz džepa kaputa, kartu za pozorište u koje sam išla sa njim. Na pocepanu kartu za Pariz u koji nikada nisam otišla sa njim. Nakon zapisivanja, sve je bivalo uništeno i zaboravljeno. Iscepano na komadiće, ugušeno u pepelu. Natopljeno kišom.
I danas se budim u 7 sati i 5 minuta. Nekad se desi da nastavim da spavam, ali danas nije moj srećan dan. Treba mi kafa. Gorka, teška, jaka, opora. Takva da sa prvim gutljajem prestanem da mislim. Dosta je uspomena kojih se više i ne sećam. Možda ću ih se prisetiti ako popijem dve i po čaše crnog vina, paleći nespretno Malboro Slim još jednom se pitajući zbog čega nisam pušač kad mi prokleto dobro stoji cigareta. On nije voleo da vidi dim koji se širi sa mojih usana. Nije voleo da vidi cigaretu između mog kažiprsta i srednjeg prsta. Najmanjih i najsmešnijih prstiju, govorio bi. Govorio bi da mi ne stoji, da ne izvodim, da sam smešna, ljutio se, a onda ljubio svaki od njih govoreći da su najslađi kada mirišu na mene. Da sam otrov i bez tog sranja. Svaki put bih se nasmejala kada to kaže. Svaki put bih poslušno ugasila nedovršenu cigaretu.
Prošlo je dve godine od kako pušim kutiju dnevno. Ne pomislim svaki put na njega kada zapalim. Svaki drugi ili treći put, možda. Kada mi se pogled zadrži na prstima, sigurno. Prstenje ne nosim. Nije mi kupovao poklone koje sam volela više od bilo čijih. Nije mi čitao. Nije me uspavljivao. Nije me nikada povredio. Nije mi donosio crnu čokoladu na pauzama. Nije me pokrivao noću. Nije me gledao kako sapavam. Nije mi se smejao kada nosim različite čarape. Voleo je kada obučem onu crvenu, izazovnu haljinu iz ormara. Voleo je kada me drugi gledaju. Nije voleo kada plešem. Nije bio očaran mojim očima. Nije mi kuvao malo preslatku kafu, jer baš takvu pijem. Pa sebi gorku jer on takvu pije.
Ne nedostaje mi. Ne mislim na njega kad šetam pored reke. Ne mislim na njega kada biram knjigu u knjižari. Ne volim ga više. Ne mrzim nju.
Nisam ga videla poslednji put tog jutra u 7 sati i 5 minuta. Nisam bacila prsten. Ne palim još jednu cigaretu.
Ne gledam kako još jedna moja laž gori u kaminu...
Ne nedostaje mi. Ne mislim na njega kad šetam pored reke. Ne mislim na njega kada biram knjigu u knjižari. Ne volim ga više. Ne mrzim nju.
Nisam ga videla poslednji put tog jutra u 7 sati i 5 minuta. Nisam bacila prsten. Ne palim još jednu cigaretu.
Ne gledam kako još jedna moja laž gori u kaminu...
Mina Nikolić
Toliko istine i emocija iza laži..
ОдговориИзбришиPredivan tekst.