Najveća laž koju sam izgovorila

Nastala je na završetku

Sasvim obične noći,

Kada se spušta prvi jutarnji zrak

Koji miluje zemlju;

Duboko u praskozorje.

Pojavila se kao senka,

Ta daleka laž

Koju ponavljam sebi.

Svakim danom nanosim

Nove nijanse zamišljenog,

Pokušavam da dopunim skice

Koje bi je učinile realnijom.

Od svake siluete kreiram

Jednu novu iluziju

Da je otrgne od zaborava,

Moju izbledelu laž

Koja živi u meni.

Više ne znam

Da li verujem sebi

Ili se navikavam na njenu težinu.

Kao prva upaljena cigareta,

Budi konfuziju

Izaziva vrtoglavicu,

Ali opet je ne puštam.

Tišina je dočarava,

Upotpunjava,

Oživljava,

I ne delim je

Ni sa kim.

Ko bi mogao da razume

Ovu smešnu zabludu

Kojom sam okružena?

Koja može da me spusti,

Podigne,

Razočara,

Nasmeje,

Napravi erupciju emocija,

Tako sićušna laž

Oslikana tvojim imenom.

Sve dok je ima

Ja postojim.

žaL

Jedva navršenih 18 proljeća u tijelu nije se moglo izboriti sa mnogo više jeseni u mojim očima.

Te su jeseni, umjesto na kesten, mirisale na strah.

Tresla sam se kao padavičar obuzeta mišlju da ću Te izgubiti.

A sa Tobom i sebe. A sa sobom i sve.

Valjda je tako počelo.

Ne pamtim razlog.

Pamtim osjećaj.

Još ponekad zaškripi ispod kože.

Strah.

Lagala sam. Još kako.

Dubine laži obećavale su tvoj zagrljaj, znaš, naš kalupljeni zagrljaj.

Kakva budalaština bila je vjerovati im. Ali bila sam dovoljno luda da vjerujem.

Da nas spasem bila sam spremna uraditi sve. Osim reći istinu.

Lagala sam da mi ne smeta to što o Njoj pričaš s tolikom tugom i jezivo prijatnom sjetom.

Lagala sam da mi ne smeta što Te moje, podsjećaju na Njene oči.

Lagala sam da mi nije ništa, da tek tako ne mogu da zaspim.

Lagala sam kada sam rekla da ne mari što nisi pošao u pozorište sa mnom.

Sve vrijeme sam poprijeko posmatrala prazno mjesto do mene.

Lagala sam da ne volim slatkaste znakove pažnje, kako bih te opravdala jer nisi imao osjećaja za njih.

Lagala sam da sam jaka. Da mogu nositi i tvoj i moj bol. Leđa su se iskrivila pod teretom.

Lagala sam da ćemo poći u Barselonu kad budemo imali raspali kamionet. Nikada ga nećemo imati. Lagala sam da nisam. Lagala sam da neću. Lagala sam da znam, kada bi ti slagao da me voliš.

Lagala sam. Trebalo je da mi držiš čelo dok ne ispovraćam svoje sitne laži, a ti si pobjegao gadeći se moje iznemoglosti.

Ostavio me u mojim bljuvotinama koje su se slivale tijelom, boljele, rezale negdje u središtu mene. Bazdila sam na laži. Glava mi je kao pijanici klonula sve više, dok prežvakane riječi isprike koje nisi želio da saslušaš nisu izgubile smisao. Dok smisao nije izgubio mene. Dok ja nisam izgubila sebe.

I dok mi nismo izgubili nas.

Laž, po stoti put. Mami i obećava.

Nudi toplu postelju za mene umornu od sjećanja koja mi se podrugljivo smiju, srećna, jer te ona imaju.

Iznemogla joj se predajem dok smišljam, izmišljam razloge da ostaneš, da ostanem.

Djetinjim rukama te otimam. Mukom te dozivam. Lažima hranim.

Gluv si. Prejeo si se. Sada je borbi kraj.

Dižem bijelu zastavu. Dim i prašina. Krik bola.

I poneka laž da čuva jedinu istinu - našu ljubav.

Najveća laž koju sam izgovorila

Ova je pesma lažna.

I trenutak ovaj u kome misliš da je čitaš,

Zapravo i ne postoji. Ova pesma je samo mašta.

Kao i On koji samo u Mašti postoji.

I njega su u ovaj moj svet doveli Doroti i Toto

I onaj put “od žute cigle”, koji dakle samo

u Čarobnjaku iz Oza postoji.

I sve u vezi njega je samo imaginacija,

samo pokušaj one druge mene da opet voli.

A ta druga Ja…Znaš, jako je teška.

Ali eto, ona je uspela da je baš On, baš On zavoli.

Što meni nikako nije jasno.

Šta je tu bilo što je moglo da se voli?

I što bi moglo da postoji?

Jer ova pesma je lažna.

To je najveca laž ikad sročena.

U pesmu pretvorena da bi bila ublažena.

Sakrivena među rečima i čežnjama ukrašena.

Ali ne postoji. Kao ni mi.

Koji samo postojimo u osećaju koji nas spaja.

Koji delimo bezbroj momenata bez kraja.

I koji smo samo tajna u tajni od pakla do raja.

Tek probuđena bliskost u satima kasnim.

Hiljadu razloga za za i protiv.

Hiljadu onih što nas spaja i hiljadu boja…

Boja bez početka i kraja.

Ti si moja inspiracija, iako kao što rekoh ti ni ne postojiš.

Ali ti me vraćaš rečima, pesmama, emocijama.

Od kojih mi se čini mogla bih obojiti nebo i dotaći zvezde.

Ti si moja prva sloboda, kao i moj slobodan pad.

Moj pad u sunovrat, moje nemoguće zlodelo i moja nežnost.

Možda mi zato i ne postojimo.

Jer tako se lepo nemamo i tako divno mi nismo.

Možda je sasvim dovoljna ova laž koju delimo.

Možda je sasvim dovoljno da u laži istiniti probamo biti.

Možda mi nikad nećeš reći sve svoje

I ostaćeš večito pitanje moje,

Da li je to sudbila bila ili samo prolaznost, samo banalnost?

Samo laž u kojoj sam se skrila.

I moraću hiljadu i hiljadu reči do rečenica dovesti,

Milion pitanja do odgovora sprovesti,

Od moje mladosti, do tvojih ludosti.

Pa ću možda naći taj put, sav od cigle žute,

Sav od tebe i mene i jedne devojčice nasmešene.

Put kojim se ne može poći, jer je laž jedino odredište kojem mogu doći.

Put do tebe, do mene, do jedne ljubavi zauvek sakrivene…

Feniks

Jedna knedla u grlu
Ljuta, gorka, prepuna trnja
Glas zadrhta
Usna me izda
Trepnuh brzo da mi se reči ne bi survale niz lice
Jedna knedla, treptaj, uzdah
I kao šamar ''Ne, ne želim''
Da li to ja govorim?
A ti si se kamenio, razlivao, uvijao, grčio
Poput vode oblikovao lice
Tužno smešio
Ti si kao potpuno okej sa ovim
Tebi je to u redu
Tobož me shvataš...
A ne shvataš me, mili
Ostaćemo prijatelji kažeš
Prijatelji....
Tada si se okrenuo
Okrenuo da bi utišao nemi uragan koji vrišti
Razide nas oboje
''Samo budi srećna, Ivana''
I otišao si...
Otišao si tako daleko da čak nisam mogla ni da te sanjam
Otišao si negde ko zna gde
Sakrio se tamo gde te sigurno neću tražiti
Tamo iza pepela gustog
Otišao si tako davno da sam pomislila da je ova prokleta istina o mojoj takozvanoj sreći zapravo jedina istina.
Meni više srce ne treperi,
Potpetice ne zveckaju niz Karadžićevu,
Ja više ne uvijam lokne
Znaš, kada sam te odgurnula od sebe navikla sam se na ovaj ukoričeni život
Ne iskačem van zadatih linija i čvrstih korica
I ne dozvoljavam da to iko poremeti.
Još sam te tada spalila
Spalila živog tebe u meni mrtvoj
Onda taj mirisni pepeo zatrpala vlažnom, slanom zemljom
Zatrpala tamo iza zadnje želje
Iza poslednjeg stiha
Zakopala sam ga tamo ispod poslednjeg, najtamnijeg i najtišeg sata
Tamo gde ne idem više
Gurnula sam te tamo od čega bežim.
I evo sada ponosito priznajem da lažem
I da sam lagala
Tebe!
Sebe!
Ovaj prokleti grad!
Izloge!
Ulicu!
Lagala sam one pocepane košulje!
Onu spaljenu hrpu origami-ruža!
Lagala sam svoje oči
Lagala sam...ustvari lažem...
Lažem ponoći
Svoje pesme
Lažem da nije ništa i da je sve to iz mene iscurelo.
Pobogu, shvati me
Ja nemam oslonac
Ni tuđu ruku, ni rame
Imam jedino sebe
Imam jednu krhku, bledunjavu sebe.
I svoje laži nosim kao amajliju
Branim se njima i pretvaram ih u bedeme.
Lažem da bih preživela!
Slagala sam te i onog dana
Jesam, priznajem!
Slagala jer nisam bila sigurna,
Bojala sam se
Bojim se...
Bolim se…

I da,
Ja još verujem u feniksa koji će se dići iz pepela
Koji će me obasjati i zauvek skinuti taj veo laži!

Svako živi svoju istinu i svoju laž

Koliko puta se laž treba izgovoriti da bi poverovali da je ona istina?
Koliko puta moram da slažem sve oko sebe?
Jedno je kad lažeš druge.
Ali, kad lažeš samog sebe,
Ta laž dobija novo značenje.
Ta laž je naša istina.
Tad laž je stvarnost.
Ta laž postaje nešto više.
Naš život.
Ako stotinu puta na pitanje „da li si dobro?“
Odgovorim sa „jesam“, da li će stotinu i prvi put
to „jesam“ biti istina?
Ne, neće.
Ali će to biti moja istina i moja laž.
Istina za druge, laž za mene.
Istina je relativan pojam.
Za nekoga je istina ono što je za
Neku drugu osobu laž. I obrnuto.
Svaki živi svoje laži i svoje istine.
Moja najveća laž je da sam dobro.
Nisam dobro. Nije sve u redu.
Ali za druge jesam.
I sa svakim novim izgovaranjem te laži, ona počinje da liči
Na istinu. Počinjem da verujem u tu svoju laž,
A tuđu istinu. Nije bitno kolika je ta laž.
Velika, mala, crna, bela, zelena,
Loša, dobra, beznadežna, uverljiva...
Laž je laž, čak i kad liči na istinu. A ponekad,
Laž je prelepa. Lepša od istine. Ali takva laž je lepa,
Sve dok ne prestane da bude laž.
A ovaj život je takav, da je istina surova, bedna,
Precenjena, iskrivljena... A laž nam ponekad da
Neku novu nadu. Neki vetar u lađ.
Laži kao što su: „da, uspećeš, samo se trudi“, „biće sve u redu“, „biće bolje“ i slične.
Nekad nam laži ne daju da potonemo.
Nekad laž boli. Nezamislivo.
Neuporedivo. Ali šta je u stvari laž?
Svako živi svoje laži, ali malo ko živi svoje istina.
A moja laž je ponekad i moja istina.
Da, dobro sam, ponekad.
Da, dobro sam, kažem i kad nisam dobro.
Isti odgovor na jedno pitanje može biti i laž i istina.
Sve zavisi od momenta kad je pitanja postavljeno.
A laži su čudne stvari. Poveruje se u svašta zbog njih.
Ponekad je laž ono što nam je potrebno.
Ponekad je sve osim laž ono što nam treba.
A nekad, laž i istina su isto.
Samo je pitanje, šta je vaša istina, a šta vaša laž?
Zapitajte se, da li živite svoju istinu ili živite tuđu laž?

I posle tebe opet - ti

Posle tebe više ništa nije isto. Godine prolaze, ravnodušnija sam nego ikad. Ljudi dolaze i prolaze kroz moj život, ne osvrćem se. Može li čovek ceo svoj život voleti jednu osobu? O da, jebeno se uveravam u to iz dana u dan. Bio si pogrešan, ali u pravo vreme... Ili pak pravi u pogrešno vreme? Doziranje, doziranje, doziranje... Koliko sam te volela zbog toga, toliko sam te mrzela. Iskušenja kojima nikada nisam umela da odolim. Makar ti si to znao. Morala sam da izaberem. Da te oteram. Da pobegnem od sebe. I tebe. Ne zameraš mi. Znam. Nikada nisi verovao da mi značiš... "Koga ti možeš da voliš, ni do koga ti nije stalo" . Da si bio malo manje prevrtljiv, malo manje Ti, možda bi od nas i nesto ostalo. Da sam ja malo manje bila Ja...

1:45 je, pišem ovo, ne znam zašto, ne znam kome, imam potrebu da se ispraznim. Taj dan, jebeno sam morala da odlučim. On, sigurna opcija, ili ti, jedina istinska opcija za mene. "Moraš da odlučiš, ne mogu ovako, uništavaš me". Odlučila sam. Otišla sam na siguran teren, umorna od borbe i kidanja. Željna idile i pažnje. Ali nesrećna... Kiša, Beograd. Železnicka stanica, 23:40... Dim cigarete koji mi iritira oči, ali nije me briga. Suza na tvom licu. Bože kako boli kada muškarac koga voliš plače. Zbog tebe. I nije slabić, ne misliš da je slabić. Samo te boli, jako, a moras da ga ostaviš. Poslednji zagrljaj i formalno "izvini" koje ništa ne ublažava. Prekid filma. Posle toga ništa više nije isto, počinje agonija. Ljudi su samo puki prolaznici u mom životu. Nisu mi potrebni, ljubav je dobila jedan novi oblik. Površan, izveštačen. posle tebe je sve izveštačeno. Možda se i zavaravam, možda to nije bila ljubav. Ali kunem se, tako se nikada ponovo nisam osetila - ljubav za mene ima tvoje ime. Ni pored muškaraca koji su mi skidali zvezde sa neba, nikada više, nikada. Posle tebe samo - sivilo. Pokušavali su i da me povrede, ostavljali me, varali, vređali i ponižavali. Pokušavali da me ponize. Volela bih da su uspeli, osećam se osakaćeno. Izgovaram "zaljubljena sam", "volim te", a znam da nije istina. Ne osećam to, ne osećam ništa. Izgovaram da ih ne bih uvredila. Često se gubim u svojim lažima. Bože, zašto sam te uopšte i upoznala... Ja znam da si sada hiljadama kilometara daleko, znam da si me zaboravio. ali ovde je neko ko misli na tebe. Ko te voli. I ko nema apsolutno nikakva očekivanja od tebe, samo bi želeo da to znaš. A nećeš saznati, nikada. Ovo je poslednji tekst o tebi, poslednje što ću napisati, i u nadi da ćeš mi dozvoliti da te zaboravim...