Intervju: Tara Đukić
Fotografije: Hello

Srna Lango jedna je od onih žena koje se neumorno opiru nametnutim, a besmislenim kriterijumima i pravilima, koje izmiču neosnovanim stereotipima i predrasudama, a potom ne dopuštaju da svoje postojanje svedu na večito sakrivanje iza senki svojih etiketa: glumica, pisac, majka, žena, sestra, domaćica... Srna svakodnevno obogaćuje svoj opis ličnosti, podupire svoje stavove stečenom mudrošću, iskustvom i argumentima, i ostaje neustrašivi lovac na svoje ideale. Srna je predan, iskren i poučan sagovornik, zbog čega verujem da ćete uživati u intervjuu.

Draga Srna, već u samom naslovu ''Zemljo moja, pređi na drugoga'' uviđa se jasna simbolika Vašeg romana. Glavna junakinja se teško bori sa sadašnjicom koja nipodaštava sva njena uverenja i vrednosti kojima teži, a kako se Vi borite sa sadašnjicom koja Vas okružuje?

Tako što na početku i na kraju dana provodim vreme tačno onako kako to želim i sa kime želim. Tako što kontrolišem količinu informacija koja će do mene stići. Tako što se divim stvarnoj lepoti, a ne kultu prosečne nakaznosti. Tako što se ne pravdam više ni gorima, ni boljima od sebe. Tako što ne očekujem da to svako razume. Tako što umem da platim cenu za svaki svoj izbor. Tako što vidim prave ljude i posežem za njima. Tako što sam, uz sve prepreke bolesnog okruženja, odgajila decu koja su bolja od bajagi relevantnih dripaca. Tako što se smejem na kraju svakog očajanja. Tako što tražim dobro u svemu. Tako što umem da gubim. Tako što se nadam.

Govorili ste kako se uvek uživljavate u ono što radite, kao i to da ste dugo verovali u velike ideje. Koliko Vas je to iscrpelo i istrošilo, a koliko ojačalo, ili naučilo nekim novim, a korisnim, životnim lekcijama?

Sve je lekcija. A ja volim da se predajem nečemu do daske jer to štiti od nepotrebnog dela takozvane realnosti. Sve što prvo iscrpi i istroši, na koncu te i ojača… Nisam gadljiva ni sada na romantičarske zanose o boljem društvu, mogućoj pravdi i kvalitetnijem životu koji se ne svodi samo na koncept preživljavanja. I dalje sam intimno sklona idealima, samo sam stigla do opreza u upuštanju.

Očigledno je da ste jedna potpuno samosvesna i osvešćena žena koja svakodnevno radi na sebi. Uočavate li kod drugih ljudi da ne brinu o svojoj ''mentalnoj higijeni'' i kako promeniti jednu svest koja je naučena da preživljava, a da ne živi, da gleda, a da ne vidi, da sluša, a ne čuje, da misli, a da ne razume, i uopšte, da sama sebe ne preispituje?

Od utrobe, preko vrtića i škole. To traži ozbiljne reforme svega ovde. Neko tome treba da te uči, neko da neguje…Objektivno, treba imati uslova za mentalnu higijenu. Ovde ih nema. Krećem se među ljudima koji su obdareni pameću, obrazovanjem i svešću o sopstvenim izborima i životu oko sebe. Nisu oni, međutim, time lišeni posledica metastaziranog društva u kome živimo, naprotiv. Moj milje, u najširem smislu, izbrisan je iz svih planova ove zemlje! Mi postojimo samo zato što smo tako rešili. I batrgamo se, jer je ispod dostojanstva prepustiti se svojevoljno tom satirućem društvu ignoranata. Čovek mora da učini sve da istraje u najboljoj verziji sebe. Nekad uspeš, nekad ne uspeš…ideš dalje. Raditi na sebi je i privilegija, ne samo teret. Ko otme to pravo za sebe već je pobedio.

Izvor fotografija: Hello

Da li je jednoj ženi koja je sklona sopstvenoj samoći, predahu u kome bez bojazni luta po svojoj duši i uvek ''grebe'' za malo sopstvenog mira, teže da se veže za nekog drugog, da se bespogovorno daje, da ostaje, pa na kraju i da pripada?

Mislim da nas samoća suštinski oblikuje i da je neophodna koliko i disanje. A pripadnost je osećanje. Možete rešiti da budete sami, a pripadati nekome. Ne ugrožava to potrebu da budeš voljen, da voliš. Naprotiv. Mislim da samoća precizira kriterijume i čini te kvalitetnijim saigračem u ostatku vremena. Celovitijim. Druga je stvar koliko tačno te samoće kome treba. I u uspešnoj vezi sa nekim ima smisla ponekad biti nasamo. Opet, poznajem ljude koji ne mogu i ne žele da budu sami, po cenu da budu bilo s kime. Žive sa nekim a ne pripadaju mu istinski, gledam to oko sebe stalno.

Jeste li se u životu zaljubljivali ishitreno, ''na prvi pogled'', ili ste racionalno birali osobu koja Vam odgovara, pa tek onda vezli tu ljubav? Mislite li da je jedno od ta dva ispravnije, ili istrajnije?

Nema za sreću formule, pa ni ispravnog načina s pečatom. Zaljubljenost tumačim kao fizičku ili hemijsku privlačnost i sve što umem da kažem o tome je da je kao i svaki sport, dobra za ten i zdrava ako umeš. Ne volim sebe zaljubljenu. A veza je nešto više, ili bi bar trebalo da je tako. Ono, kada su i hemija i racio namireni. I za jedno i za drugo treba stati na start. Zaista, ispada da je u velikoj meri i to stvar odluke... mada, kada mi je jedan prijatelj to rekao davno, mislila sam da je vic. Nije.

Da li postoji nešto što Vam je i danas nedokučivo u vezi sa pojmom ljubavi, braka, ili o odnosu dvoje ljudi? 

Ponekad pomislim da se svi rodimo sa količinom ljubavi koja nam je unapred namenjena i da, u odnosu na to kako je iskoristimo, imamo šansu za još ili ne…ali ne želim u to da verujem.

Jednom prilikom ste rekli da ne verujete ni u kakvu tipologiju ljudi, što mi je zazvučalo vrlo interesantno, s obzirom da živimo u vremenu gde su ljudi podvrgnuti različitim stereotipima, predrasudama, etiketama i podelama. Kako ste došli do te spoznaje?

Obzirom na način na koji sam došla na svet, rano sam postala predmet predrasuda, a rano sam shvatila da i sama imam neke i sebi ih priznala….Tako sam počela da se borim sa svojima, ali i naučila da tuđe nisu moj teret. S tuđima i ne možeš ništa. I to je okej.

Koliko zaista možemo da utičemo na svoju decu u današnje vreme i kolika mislite da je moć i uloga roditelja u 21. veku kada se čini da su i ulica, i društvo, i mediji postali dominantniji u stvaranju određenih ’’vrednosti’’? Kako se mudro izboriti za svoj glas u toj buci, dopreti na ispravan način do deteta i zaštititi ga?

Uh…napisah roman u ime tog i takvih pitanja. Ukratko, moramo, kako znamo i umemo. Niko nije uvek mudar, greške se podrazumevaju. Nemamo drugi izbor nego da se borimo, svim sredstvima. Malo priča, malo primer, pa opet priča, pa neprospavane noći, pa smeh, pa se nadaš da će i nebesa uskočiti, pre nego ih šljam ubije u pojam i uzme pod svoje.

Šta ste najteže priznali sebi?

Da je moguće prestati voleti me.

Šta vam je donela, ili odnela bezbrižna mladost, a šta zrelost i odrastanje?

Problem sa prolaznošću je što ostajete bez važnih ljudi. Da nije toga, rekla bih Vam da se ne bih vratila ni dana unazad. Nisam umela da budem klinka.

Svako izdanje Insp-a imalo je svoju temu. Na šta Vas asociraju i vežu teme o kojima      smo govorili? 

Inspiracija –  Privatno: košava, jesen, tuđa vera, nenametljivost, more, tuđa pamet i  tiha dobrota.  

U poslu: ugrožena dobrota, nemir, pitanja bez odgovora, prepreke, ograničenja, glupost, sukob, negacije.

Prva ljubav – Nevažna. Jedna od laži koje se skupo prodaju.

Opraštanje – Neophodno za lično zdravlje. Oprost je i veliki intimni uspeh.

Snovi – Najveći prijatelji. Ono što pretvaraš u plan i što te zaljubljuje u život.

Poniženje – Drugi ne može da te ponizi. Sebe je moguće uniziti.

Srodna duša – Menjamo se, menjaju se i duše. Retko na isti način i u istom pravcu. Postoje dakle i srodne, na neko vreme. Divno je dok traje!

Preljuba – Ne verujem u fizičku izdaju, to mi je sumnjiv koncept. Izdaja je veća i dublja stvar i tiče se suštinskog prijateljstva, kada je o ljudima reč.

Samopouzdanje – Ono do čega se dolazi stalnim radom i brutalnom iskrenošću prema sebi. Ne podrazumeva osećaj svemoći nasuprot uvreženom mišljenju. Češće znači stalnu svest o sopstvenoj nemoći i hrabrost da se iz nemoći ispliva.

Grad mojih uspomena – Ljudi su moje ključne uspomene. Ali, ima parčića zidina koje znače i nešto više… Stari grad u Beogradu, Kalemegdan. U detinjstvu - Gornji grad u Zagrebu i Venecija. U zrelom životu Lisabon, za sada… 

Pismo koje ti nikad nisam poslala – Neću ni poslati. Ali znam ga napamet. 

Razlozi za sreću – Radije govorim „radost“ od „sreća“. Deca. Ljudi. Posao. Jadran. Jahanje. Kafa. Klopa… Miris čiste posteljine, mirisi uopšte. Život po sebi.

Samoća – Izvor.

Iluzija – Nekad stvarnija od života. Često neophodna. Pozorište.

Bekstvo – Ako nije manir, ume da bude ultimativna hrabrost.

Najveća laž koju sam izgovorila – Ne volim te.

Kako biste, kao svestrani umetnik, posavetovali sve mlade umetnike koji su usponu?

Čime da se vode i u šta da veruju?

Rekla bih im da najradije daju savete oni koji nemaju pojma i da ih ne slušaju, ako ih nisu ništa pitali. Ako bi me oni pitali za savet, rekla bih im da nagrađeno nije uvek najbolje i da imaju hrabrosti to da vide, da se ne bi poveli za pogrešnim i da plivaju neoštećeni i bez gorčine. I da sebi dozvole da greše. Moraju da veruju u sebe, inače treba da odustanu odmah.

Šta želite da Vam budućnost donese?

Radost, ma šta vodilo do nje.

insp.