22/09/2015 10.35 ON
Pogledaj u mene! Vidiš li u šta sam se pretvorio?! Izabrao sam ovaj put, bez opiranja, bez pomame da ću postati najbolji u tome, ali ovo je takvo držanje kamena koje mi ne pada teško. Sve sam propustio. Sve ću tek i propustiti. Priuštiti mogu sve. Samo tebe ne smem... Razumem da tražim od tebe potpuni kolaps, sve suprotno od ranijeg. Ne tražim, a to je bedno od mene, znam, povređujem te, kako bi moja upornost za ovu drugu stranu medalje bila isplaćena, pa ispraćena unajmljenim osmesima, potplaćenim umovima. Tebe sam ostavio iza. A ne umem da se izvinim. Ne znam ni za šta bih ti se izvinjavao, kada sam ti jasno stavio do znanja ko sam i kakav sam. Ne želim ni da budem drugačiji, iako razumeš kakav sam ja to. Iako postajem prazna duplja, koju je strah da te ne zanemari, ali ipak te moram pustiti, jer tvoja blizina bi uništila sve ono u šta sam odavno počeo da verujem. A ti kao da osećaš da ti je sveta dužnost biti tu, da mi pokažeš da ćeš potisnuti dela ranijih... Ne napuštam te!
16/10/2015 01.54 ONA
Poričem, povlačim, svaku reč napisanu. Suzu, bol, dna čaša, flaša. Ispijenih, polomljenih. Svaki ples nikada do kraja otplesan, sjaj u oku izazvan. Slobodu kretanja, silu prilika. Sve poričem. A zatim proričem nove tokove kardivaskularnog i ojačavanje imunološkog sistema. Jer si bio mikroorganizam neprepoznatljiv mom odabranom lekaru. Izopštavam te iz testamenta moga srca.
22/11/2015 10.08 ONA
Uviđaš li da te nema više u ovim dilemama? Kao da nosiš pancir na svaku ispisanu reč. Kao da želiš da pucam u tebe njima. Ionako je svaki metak ćorak. A i meta je nepokretna, i obležena krugovima sa poenima, baš kao pikado. A ni strelicama ne pogađam metu. Svi upiru prstom, pokazuju mi gde tačno da ciljam, ali ja samo stojim na liniji... „Pucaj!“- vičeš. Oklevam. Povlačim obarač. Otkida se od mene, a zatim kao rikošet vraća. Sve se vraća... U slow-motion-u gledam kako me probija, ranjavam se i otkidam deo mene. Duša mi je lakša za gram, a težila je svega osam. Iz mene se oteo fantom tebe. Da li se sam oslobodio, iako okove nije ni imao, ili sam ga sama pustila - posvedočićeš već. Ipak si očevidac na ovom mestu zločina...
22/11/2015 11.11 ON
Gledah te noćas, očima bezobzirnika. Samo sam gledao tu utvaru, kako leži pored mene, nesumljivo izaslanu radi stvaranja uobrazilje kako si ipak i dalje živo stvorenje. Smisleno si ustala, potom, prošla pored mog uzglavlja, a onda kao što si se pojavila, isparila... A ja ostao nem. Upropastila si mi san. Rekao bih, ali ne smem, ustvari... Uopšte ko sam ja da razmišljam zašto si ponovo došla? Prizvao sam te. Nisam te usnio. Strepnja, to je, sad sve što si ostavila za sobom. Dobro je, pomišljao sam da ludim, jer nisam te odavno doživeo ličnom. Odavno nisam poverovao da greške mogu da se naprave, a kada njih nisam svestan. Lucidni snovi... A sada sve što je preostalo, to je da te srećem tu, na nekom nivou rem faze, pre nego što odeš ponovo. A znam da ćeš otići. Jedne noći te više neće ni biti. Ostaćeš samo varka, kao što si uvek i bila. Činjenično stanje, ti više nisi živa. Veneš, blediš. Ali ja se i dalje igram sa senkama. Ponekad čak s njima i plešem. Do tada, do tog tvog konačnog prelaska u drugi svet, ubeđujem sebe da te i ne viđam. I da ti ne zakazujem sastanke koji se završavaju ovako. Ili poslušaj moju podsvesnu želju – nemoj ni doći uopšte! I ne ostavljaj poruke izvinjenja. Ionako razumem sve. Neću tražiti da se vratiš. Odlasci bi i trebalo da su takvi – prihvatljivi razumom. Jednoga dana ni mene neće biti. Filozofija života, večita to je. Noćas si me i na nju podsetila.
01/12/2015 01.39 ON
Ne krivim te što si otišla. Tako si mi bliža. Nekako te češće viđam, jer sumnjam da ćeš mi se vratiti, sve dok imaš prigovora za sve, a najpre za slomljeno srce. Ne znam zašto sam to učinio. Odbio sam te, uviđam. Uviđaš li ti to? Da sam ćutao i ćutim i dalje, kako bih dočekao ponovo da se neko meni vrati. Inferiornost, pomislićeš, ali da, volim da budem iznad drugih. I one tvoje psihoanalize mene - svime se dičim! Volim sebe, iako ne pružam ikome išta, osim sebi. Kao da nas odavno nema. Sećaš li se kako si me ranije jarko privlačila, neodbijanjem, a nenametljivošću, stalno pitajući da li mi smetaš? Smetam li ja tebi, u imaginaciji razgovora, s duhom koji luta kroz zidove svakog tvog unutrašnjeg Berlinskog zida, koji si sagradila - gradiš, oko svog utvrđenja, a koje vandališeš grafitima, stvarajući turističku atrakciju za posećivanje jednog dana. Možda ćeš samoj sebi biti vodič, a ja u njemu samo jedna obična cigla. Makar sam za nešto poslužio... Građevinski materijal nečega što će svojim padom dovesti do ogromnih tranzicija.
15/12/2015 09.51 ONA
Međuvreme. Skrivanje. Suzbijanje nečega, nekoga. Da li je ovo obistinjenje onoga što si rekao u gluvoj noći? Da ćemo istrošiti sve snage i umoriti se jednog dana? Imala sam savršen sklop reči, neke lepše, neke ružnije, neke srećnije, neke tužnije. Neke su skrivale tebe, mene, nas, vođenje ljubavi, plač, borbu protiv vetra, zatrpavanje u pesku. Sad kao da sa njima tumaram u mestu. Nekada nastanu, kao sada, rime. Nekad se ne ponosim sobom, iako imam čime. Jer zovem te, nasuprot ovom međuvremenu, i ničemu u njemu.
02/01/16 ON 02.22
Otržeš se od mene. Molim te, ne odlazi... Jeste, imam osmeh na toj slici, ali to nisam ja. Tvoja fikcija je dalekosežna, ali umeš li da pretpostaviš šta sam sve uobrazio, baš kao i ti, kako bi me pogledala ponovo? Otvori ponovo te oči, probudi se, kao onog jutra pokraj mene, dok sam neuvereno posmatrao da li ćeš uhvatiti moj pogled, sećajući se svega što si mi podarila. Razumeću iskušavanje, podilaženje, nezasitost tvojih nerava, želju da me držiš na odstojanju. Kudi-kamo lutaj, ako bude potrebno, samo mi se vrati. Makar da još jednom popričamo, zalutamo u drugi, daleki svet. Zar si me zaboravila? Zašto ti nisam rekao ono što je trebalo da kažem? Osvrnula si se da pogledaš, ali da li si videla? Da li si prepoznala onog istog dečaka, kao kada si se osvrnula prvi put da vidiš da li će se i on osvrnuti za tobom, kada ste dočekali izlazak sunca? Ili si samo videla bljesak svetlosti, koji ti je uskratio poslednji pogled?
06/01/16 01.06 ONA
Jesi li ono stvarno bio ti? Ili si bio načinjen od papira, za dioramu, koju je neko treće lice pokretalo? Ili krpena, vudu lutka, koju je neko ubadao, kako bi izigravao ono što si bio preda mnom? Oslanjala sam se o tebe. To kako – ostalo je ispod otirača. Sva ta delimična ljubav. Letimice prolazna, naizgled prožimajuća. Nehotice uzajamna. Nisam ti tražila opravdanja. Dođavola sa njima, od njih ništa ni ti ni ja nemamo. Kao da sam bila grančica na stablu tebe, koje si odlomio, jer ti je smetalo što lišće na njoj nije požutelo i opalo, a več je eto došla zima. Tvoja omiljena. Opalo je. Otresla sam stare navike. Znam, kontradiktorna sam sad, rekla sam da nisi bio navika. Ali šta si bio ne znam. Nisi bio apsolutno niko i ništa, osim možda izdanka iz korena mog stabla. Ne moraš više ništa reći, ni pisati ta pisma, koja si do sada slao u izlomljenim rečenicama, kao Morzeovom azbukom. Ne ostavljaj te prazne prostore, da ih popunjavam, kako bi ih posle ocenjivao sistemom bodovanja, kao da polažem test ličnosti. Pristani samo, klimni glavom, ne saginji je, a ni ja je više neću držati pognutom i otrgnutom od svog tela. Istini za volju, egzortivna sam na mahove. Zato i sprovodim ovaj obred i imperativom ti pretim da izopstiš moje biće. Polažem ruku na sebe i teram ovo praznoverje, za koje sam nekoć rekla da je magija. Čekam pomilovanje.
22/01/2016 01.36 ON
Zauvek ćemo se voleti nepotpuno. Ispunjeno, ali nikad do krajnje granice. Ostaćemo zarobljeni u međuprostoru, sve zbog toga jer sam kočio rast. A rasli smo zajedno. Čak smo i srasli. Ili sam samo ja u tebi rastao, da bih se od tebe rastao? Nudila si opcije, ja sam ih prihvatao. Nudila si sebe, tebe sam upoznavao. Nudila granice, ali njih nisam poštovao. Napravio sam neke svoje, koje sam od tebe očekivao da ih ne zanemaruješ, a samo onda kada ti ja to dopustim – pređeš. I to mi je odgovaralo. Ti si mi do tada odgovarala. Tvoje poštovanje, izuzimanje onog višeg, jer nisam želeo da se uvećava. Možda si spomenula da želiš mene, ali ja to isto za tebe nisam rekao. Ipak sam, da se tako izrazim – utekao. Ostavljam – to radim najbolje. Pre svega, jer ne želim da me zarobe. Jer ja bih bio žrtva, ulog moj bi bio preveliki, ego, ciljevi, jer ne umem sebe da preusmerim na više. Jer imam samo jedan, a to sam ja. Moja sujeta. Lepo si kazala da mi nikada neće biti dosta, nisam opovrgao to tvoje predskazanje, izabrao sam tako i ne želim manje. Sebe podredio, pa odbacio sve što bi me na tom putu omelo. Ne, ne misli da bi mi bila na teretu, ali moj organizam te je odbacio, ne osećam te čak ni kao potrebu. Nisi mi nužna, nužni su samo moji unutrašnji dusi, ali nosiću te u mojoj duši. Sve si mi bila. Znam koliko želiš izvinjenje. Ničim te nisam pohvalio, kada sam te poslednji put video, a bila si sve što sam želeo. Bila si i bolja od očekivanog, desila si mi se, i ne krivim te za reči kojima si me za neko opravdanje pitala. Oglušio sam se mnogo puta, ne samo nekoliko poslednjih puta. Ne znam kako to da objasnim. Žuta minuta?! Predugačka su mi bila ova pisma… A nijedno nisam započinjao onako kako je trebalo: “Draga,… “ Nazvaću te tako sada. Za kraj.
26/01/2016 02.16 ONA
Pre nego što ovo budeš pročitao, moraš znati – nisam ovo pisala za tebe. Nije posvećeno tebi. Pisano je za mene. Svako slovo, svaka reč koju vidiš ovde je moja. Ovoliko sam te umela i smela voleti. Toliko da se kriješ u svakoj reči ovog dnevnika. Toliko da sam iskusila sve – i ljubav, a zatim i oduzetost, usamljenost, spoticanje i zamalo pad na kolena, pad u ponor. Niko nije čuo moj poziv upomoć, niti došao da me spase. Niti sam ikada i želela pomoć. Ako nešto volim to je samostalnost. Zato sam prigrlila gubitak koji sam osetila. U početku sam bila preplašena uspomenama koje su navirale i komforom koji su mi pružale u samoći. Suočila sam se sa njima, a preplavljivale su me. Rizikovala sam, pustila sam te bila unutra. Zapečatila, pampurovala te kako ne bi ispario, usahnuo. Ali došao je trenutak da kažem da te puštam. Grand finale. Istina je da nikada nisi ni bio moj kako bih te izgubila. Iako tvoju odsutnost nisam izabrala. A moja senka se konačno pomalja iz mraka. Pronalazim sebe, jer me je ona šupljina koju sam osećala, proganjala do same ivice razbijanja u paramparčad, bežeći od tebe i ne pronalazeći mir. Znao si da ćeš proći… Zato se nisi ni trudio da ostaneš, zar ne? Jer ima istine u ovim pismima: trajali bismo, samo da si nas izabrao. Možda otkrijemo to u nekom narednom životu. Bili smo samo jedno veliko ŠTA AKO, koje sam prestala da se pitam. Vreme je… Izgubili smo se, kako bismo se ponovo pronašli. Neznanče, koji si odlučio da odeš, a kojem sam i pokazala put.
Epilog
Zamislite ih usplahirene, neupoznate sa činjenicom da držanjem do sebe ne uspevaju da prikriju omađijanost tim trenutkom susreta. Između njih postoji strahopoštovanje. Prema čemu? Prema onome što su bili jedno drugom. Pre ovoga sada. Prema onome što će se zbiti na mestu sastanka, a štitiće ih ugovor o zaštiti podataka. Pošiljalac i primalac. Pisma, pesme, sve što su razmenili, nakon ovog susreta će prestati. Pogledajmo ih dobro. Ko su oni? Upoznati su sa svim stavkama ugovora. Toliko puta su ih usaglašavali u prepiskama. Toliko izmena, odgađanja ovog susreta. I evo ga, konačno su se pronašli nakon silnih traganja. Upoznajte ugovorne strane. S Vaše desne strane sedi ON, dok u njegovom krilu sedi ONA. Oni su iznajmljeni na jedan dan. Ni u jednom pismu, setite se, se nisu dogovorili da se sastanu, niti spomenuli mesto, i vreme. Gde su se to sastali, a da to nisu snovi? “Iluzije”, rekao je. “Tu postojimo. Ali samo u tebi. Tu imaš sve, iako ti ne pružam išta. Mi smo jedno veliko ništavilo, izmišljeno iz bezumlja.” Ne tragaju više jedno za drugim. Nije da su se zasitili jedno drugog, već su samo poštovali dogovor. I tako sva pisma bivaju spaljena, a svi mostovi koji su ih spajali - urušeni. Sve postaje tišina. Toliko velika, toliko snažna, da se nije čuo zvuk odvajanja njihove dve duše, nečujnost slamanja srca, njihov odlazak na suprotne strane, ka nezajedničkim sudbinama. A moje ime je Viktorija. Znakovnim jezikom sam prevela njihove nestašice, a poplave osećanja, razgovora.
Pogledaj u mene! Vidiš li u šta sam se pretvorio?! Izabrao sam ovaj put, bez opiranja, bez pomame da ću postati najbolji u tome, ali ovo je takvo držanje kamena koje mi ne pada teško. Sve sam propustio. Sve ću tek i propustiti. Priuštiti mogu sve. Samo tebe ne smem... Razumem da tražim od tebe potpuni kolaps, sve suprotno od ranijeg. Ne tražim, a to je bedno od mene, znam, povređujem te, kako bi moja upornost za ovu drugu stranu medalje bila isplaćena, pa ispraćena unajmljenim osmesima, potplaćenim umovima. Tebe sam ostavio iza. A ne umem da se izvinim. Ne znam ni za šta bih ti se izvinjavao, kada sam ti jasno stavio do znanja ko sam i kakav sam. Ne želim ni da budem drugačiji, iako razumeš kakav sam ja to. Iako postajem prazna duplja, koju je strah da te ne zanemari, ali ipak te moram pustiti, jer tvoja blizina bi uništila sve ono u šta sam odavno počeo da verujem. A ti kao da osećaš da ti je sveta dužnost biti tu, da mi pokažeš da ćeš potisnuti dela ranijih... Ne napuštam te!
16/10/2015 01.54 ONA
Poričem, povlačim, svaku reč napisanu. Suzu, bol, dna čaša, flaša. Ispijenih, polomljenih. Svaki ples nikada do kraja otplesan, sjaj u oku izazvan. Slobodu kretanja, silu prilika. Sve poričem. A zatim proričem nove tokove kardivaskularnog i ojačavanje imunološkog sistema. Jer si bio mikroorganizam neprepoznatljiv mom odabranom lekaru. Izopštavam te iz testamenta moga srca.
22/11/2015 10.08 ONA
Uviđaš li da te nema više u ovim dilemama? Kao da nosiš pancir na svaku ispisanu reč. Kao da želiš da pucam u tebe njima. Ionako je svaki metak ćorak. A i meta je nepokretna, i obležena krugovima sa poenima, baš kao pikado. A ni strelicama ne pogađam metu. Svi upiru prstom, pokazuju mi gde tačno da ciljam, ali ja samo stojim na liniji... „Pucaj!“- vičeš. Oklevam. Povlačim obarač. Otkida se od mene, a zatim kao rikošet vraća. Sve se vraća... U slow-motion-u gledam kako me probija, ranjavam se i otkidam deo mene. Duša mi je lakša za gram, a težila je svega osam. Iz mene se oteo fantom tebe. Da li se sam oslobodio, iako okove nije ni imao, ili sam ga sama pustila - posvedočićeš već. Ipak si očevidac na ovom mestu zločina...
22/11/2015 11.11 ON
Gledah te noćas, očima bezobzirnika. Samo sam gledao tu utvaru, kako leži pored mene, nesumljivo izaslanu radi stvaranja uobrazilje kako si ipak i dalje živo stvorenje. Smisleno si ustala, potom, prošla pored mog uzglavlja, a onda kao što si se pojavila, isparila... A ja ostao nem. Upropastila si mi san. Rekao bih, ali ne smem, ustvari... Uopšte ko sam ja da razmišljam zašto si ponovo došla? Prizvao sam te. Nisam te usnio. Strepnja, to je, sad sve što si ostavila za sobom. Dobro je, pomišljao sam da ludim, jer nisam te odavno doživeo ličnom. Odavno nisam poverovao da greške mogu da se naprave, a kada njih nisam svestan. Lucidni snovi... A sada sve što je preostalo, to je da te srećem tu, na nekom nivou rem faze, pre nego što odeš ponovo. A znam da ćeš otići. Jedne noći te više neće ni biti. Ostaćeš samo varka, kao što si uvek i bila. Činjenično stanje, ti više nisi živa. Veneš, blediš. Ali ja se i dalje igram sa senkama. Ponekad čak s njima i plešem. Do tada, do tog tvog konačnog prelaska u drugi svet, ubeđujem sebe da te i ne viđam. I da ti ne zakazujem sastanke koji se završavaju ovako. Ili poslušaj moju podsvesnu želju – nemoj ni doći uopšte! I ne ostavljaj poruke izvinjenja. Ionako razumem sve. Neću tražiti da se vratiš. Odlasci bi i trebalo da su takvi – prihvatljivi razumom. Jednoga dana ni mene neće biti. Filozofija života, večita to je. Noćas si me i na nju podsetila.
01/12/2015 01.39 ON
Ne krivim te što si otišla. Tako si mi bliža. Nekako te češće viđam, jer sumnjam da ćeš mi se vratiti, sve dok imaš prigovora za sve, a najpre za slomljeno srce. Ne znam zašto sam to učinio. Odbio sam te, uviđam. Uviđaš li ti to? Da sam ćutao i ćutim i dalje, kako bih dočekao ponovo da se neko meni vrati. Inferiornost, pomislićeš, ali da, volim da budem iznad drugih. I one tvoje psihoanalize mene - svime se dičim! Volim sebe, iako ne pružam ikome išta, osim sebi. Kao da nas odavno nema. Sećaš li se kako si me ranije jarko privlačila, neodbijanjem, a nenametljivošću, stalno pitajući da li mi smetaš? Smetam li ja tebi, u imaginaciji razgovora, s duhom koji luta kroz zidove svakog tvog unutrašnjeg Berlinskog zida, koji si sagradila - gradiš, oko svog utvrđenja, a koje vandališeš grafitima, stvarajući turističku atrakciju za posećivanje jednog dana. Možda ćeš samoj sebi biti vodič, a ja u njemu samo jedna obična cigla. Makar sam za nešto poslužio... Građevinski materijal nečega što će svojim padom dovesti do ogromnih tranzicija.
15/12/2015 09.51 ONA
Međuvreme. Skrivanje. Suzbijanje nečega, nekoga. Da li je ovo obistinjenje onoga što si rekao u gluvoj noći? Da ćemo istrošiti sve snage i umoriti se jednog dana? Imala sam savršen sklop reči, neke lepše, neke ružnije, neke srećnije, neke tužnije. Neke su skrivale tebe, mene, nas, vođenje ljubavi, plač, borbu protiv vetra, zatrpavanje u pesku. Sad kao da sa njima tumaram u mestu. Nekada nastanu, kao sada, rime. Nekad se ne ponosim sobom, iako imam čime. Jer zovem te, nasuprot ovom međuvremenu, i ničemu u njemu.
02/01/16 ON 02.22
Otržeš se od mene. Molim te, ne odlazi... Jeste, imam osmeh na toj slici, ali to nisam ja. Tvoja fikcija je dalekosežna, ali umeš li da pretpostaviš šta sam sve uobrazio, baš kao i ti, kako bi me pogledala ponovo? Otvori ponovo te oči, probudi se, kao onog jutra pokraj mene, dok sam neuvereno posmatrao da li ćeš uhvatiti moj pogled, sećajući se svega što si mi podarila. Razumeću iskušavanje, podilaženje, nezasitost tvojih nerava, želju da me držiš na odstojanju. Kudi-kamo lutaj, ako bude potrebno, samo mi se vrati. Makar da još jednom popričamo, zalutamo u drugi, daleki svet. Zar si me zaboravila? Zašto ti nisam rekao ono što je trebalo da kažem? Osvrnula si se da pogledaš, ali da li si videla? Da li si prepoznala onog istog dečaka, kao kada si se osvrnula prvi put da vidiš da li će se i on osvrnuti za tobom, kada ste dočekali izlazak sunca? Ili si samo videla bljesak svetlosti, koji ti je uskratio poslednji pogled?
06/01/16 01.06 ONA
Jesi li ono stvarno bio ti? Ili si bio načinjen od papira, za dioramu, koju je neko treće lice pokretalo? Ili krpena, vudu lutka, koju je neko ubadao, kako bi izigravao ono što si bio preda mnom? Oslanjala sam se o tebe. To kako – ostalo je ispod otirača. Sva ta delimična ljubav. Letimice prolazna, naizgled prožimajuća. Nehotice uzajamna. Nisam ti tražila opravdanja. Dođavola sa njima, od njih ništa ni ti ni ja nemamo. Kao da sam bila grančica na stablu tebe, koje si odlomio, jer ti je smetalo što lišće na njoj nije požutelo i opalo, a več je eto došla zima. Tvoja omiljena. Opalo je. Otresla sam stare navike. Znam, kontradiktorna sam sad, rekla sam da nisi bio navika. Ali šta si bio ne znam. Nisi bio apsolutno niko i ništa, osim možda izdanka iz korena mog stabla. Ne moraš više ništa reći, ni pisati ta pisma, koja si do sada slao u izlomljenim rečenicama, kao Morzeovom azbukom. Ne ostavljaj te prazne prostore, da ih popunjavam, kako bi ih posle ocenjivao sistemom bodovanja, kao da polažem test ličnosti. Pristani samo, klimni glavom, ne saginji je, a ni ja je više neću držati pognutom i otrgnutom od svog tela. Istini za volju, egzortivna sam na mahove. Zato i sprovodim ovaj obred i imperativom ti pretim da izopstiš moje biće. Polažem ruku na sebe i teram ovo praznoverje, za koje sam nekoć rekla da je magija. Čekam pomilovanje.
22/01/2016 01.36 ON
Zauvek ćemo se voleti nepotpuno. Ispunjeno, ali nikad do krajnje granice. Ostaćemo zarobljeni u međuprostoru, sve zbog toga jer sam kočio rast. A rasli smo zajedno. Čak smo i srasli. Ili sam samo ja u tebi rastao, da bih se od tebe rastao? Nudila si opcije, ja sam ih prihvatao. Nudila si sebe, tebe sam upoznavao. Nudila granice, ali njih nisam poštovao. Napravio sam neke svoje, koje sam od tebe očekivao da ih ne zanemaruješ, a samo onda kada ti ja to dopustim – pređeš. I to mi je odgovaralo. Ti si mi do tada odgovarala. Tvoje poštovanje, izuzimanje onog višeg, jer nisam želeo da se uvećava. Možda si spomenula da želiš mene, ali ja to isto za tebe nisam rekao. Ipak sam, da se tako izrazim – utekao. Ostavljam – to radim najbolje. Pre svega, jer ne želim da me zarobe. Jer ja bih bio žrtva, ulog moj bi bio preveliki, ego, ciljevi, jer ne umem sebe da preusmerim na više. Jer imam samo jedan, a to sam ja. Moja sujeta. Lepo si kazala da mi nikada neće biti dosta, nisam opovrgao to tvoje predskazanje, izabrao sam tako i ne želim manje. Sebe podredio, pa odbacio sve što bi me na tom putu omelo. Ne, ne misli da bi mi bila na teretu, ali moj organizam te je odbacio, ne osećam te čak ni kao potrebu. Nisi mi nužna, nužni su samo moji unutrašnji dusi, ali nosiću te u mojoj duši. Sve si mi bila. Znam koliko želiš izvinjenje. Ničim te nisam pohvalio, kada sam te poslednji put video, a bila si sve što sam želeo. Bila si i bolja od očekivanog, desila si mi se, i ne krivim te za reči kojima si me za neko opravdanje pitala. Oglušio sam se mnogo puta, ne samo nekoliko poslednjih puta. Ne znam kako to da objasnim. Žuta minuta?! Predugačka su mi bila ova pisma… A nijedno nisam započinjao onako kako je trebalo: “Draga,… “ Nazvaću te tako sada. Za kraj.
26/01/2016 02.16 ONA
Pre nego što ovo budeš pročitao, moraš znati – nisam ovo pisala za tebe. Nije posvećeno tebi. Pisano je za mene. Svako slovo, svaka reč koju vidiš ovde je moja. Ovoliko sam te umela i smela voleti. Toliko da se kriješ u svakoj reči ovog dnevnika. Toliko da sam iskusila sve – i ljubav, a zatim i oduzetost, usamljenost, spoticanje i zamalo pad na kolena, pad u ponor. Niko nije čuo moj poziv upomoć, niti došao da me spase. Niti sam ikada i želela pomoć. Ako nešto volim to je samostalnost. Zato sam prigrlila gubitak koji sam osetila. U početku sam bila preplašena uspomenama koje su navirale i komforom koji su mi pružale u samoći. Suočila sam se sa njima, a preplavljivale su me. Rizikovala sam, pustila sam te bila unutra. Zapečatila, pampurovala te kako ne bi ispario, usahnuo. Ali došao je trenutak da kažem da te puštam. Grand finale. Istina je da nikada nisi ni bio moj kako bih te izgubila. Iako tvoju odsutnost nisam izabrala. A moja senka se konačno pomalja iz mraka. Pronalazim sebe, jer me je ona šupljina koju sam osećala, proganjala do same ivice razbijanja u paramparčad, bežeći od tebe i ne pronalazeći mir. Znao si da ćeš proći… Zato se nisi ni trudio da ostaneš, zar ne? Jer ima istine u ovim pismima: trajali bismo, samo da si nas izabrao. Možda otkrijemo to u nekom narednom životu. Bili smo samo jedno veliko ŠTA AKO, koje sam prestala da se pitam. Vreme je… Izgubili smo se, kako bismo se ponovo pronašli. Neznanče, koji si odlučio da odeš, a kojem sam i pokazala put.
Epilog
Zamislite ih usplahirene, neupoznate sa činjenicom da držanjem do sebe ne uspevaju da prikriju omađijanost tim trenutkom susreta. Između njih postoji strahopoštovanje. Prema čemu? Prema onome što su bili jedno drugom. Pre ovoga sada. Prema onome što će se zbiti na mestu sastanka, a štitiće ih ugovor o zaštiti podataka. Pošiljalac i primalac. Pisma, pesme, sve što su razmenili, nakon ovog susreta će prestati. Pogledajmo ih dobro. Ko su oni? Upoznati su sa svim stavkama ugovora. Toliko puta su ih usaglašavali u prepiskama. Toliko izmena, odgađanja ovog susreta. I evo ga, konačno su se pronašli nakon silnih traganja. Upoznajte ugovorne strane. S Vaše desne strane sedi ON, dok u njegovom krilu sedi ONA. Oni su iznajmljeni na jedan dan. Ni u jednom pismu, setite se, se nisu dogovorili da se sastanu, niti spomenuli mesto, i vreme. Gde su se to sastali, a da to nisu snovi? “Iluzije”, rekao je. “Tu postojimo. Ali samo u tebi. Tu imaš sve, iako ti ne pružam išta. Mi smo jedno veliko ništavilo, izmišljeno iz bezumlja.” Ne tragaju više jedno za drugim. Nije da su se zasitili jedno drugog, već su samo poštovali dogovor. I tako sva pisma bivaju spaljena, a svi mostovi koji su ih spajali - urušeni. Sve postaje tišina. Toliko velika, toliko snažna, da se nije čuo zvuk odvajanja njihove dve duše, nečujnost slamanja srca, njihov odlazak na suprotne strane, ka nezajedničkim sudbinama. A moje ime je Viktorija. Znakovnim jezikom sam prevela njihove nestašice, a poplave osećanja, razgovora.
Viktorija Ćirić
Нема коментара:
Постави коментар