Zavoleli smo je u emisiji Balkanskom ulicom, koja je pre petnaestak godina bila samo njena ideja, a danas je njena stvarnost i inspiracija. Misli duše, prećutana poskakivanja srca i događaje koji su je obeležili, kroji po meri za svoje romane, i grli duše svih nezagrljenih žena.

Kada sam joj se obratila, rekla sam joj da želim da predstavim Vesnu Dedić kao sasvim običnu ženu koja sa mnom razgovara o ljubavi, o ženama, o ljudskim odnosima, o inspiraciji, o životnim iskustvima i smernicama, i o onom što je zaista važno znati, razumeti, prihvatiti... Vesna je prepoznala našu ideju, nesebično mi je dala iskrene odgovore, a ja sam joj na tome neizmerno zahvalna.

Vesna, gde crpite inspiraciju za teme svojih romana? Da li dugo planirate i osmišljavate likove, događaje i detalje, ili Vam to naprosto dođe ''u prolazu'', samo od sebe, kao što dolazi mnogim pesnicima, kompozitorima, i drugim umetnicima?

– Uvek osmislim temu romana i postavku likova, a posle se sve samo niže i ne znam kako. Nikada po objavljivanju nisam opet pročitala svoj roman, i kada pogledam svih sedam - ne znam ni ja sama ko ih je zapravo napisao.

U svojoj poslednjoj knjizi Čuvaj me pišete: ''Muškarci se posle veze uvek vraćaju svom prošlom životu, ostanu onakvi kakvi su bili pre nego što ste ga promenili. Žene uvek idu dalje…'' Zbog čega je to tako?

– Možda zbog toga što su oni uvek svesni koliko daju u jednoj vezi, dok se žene daju nepromišljeno. Kada ljubav nestane, žene malo pate i idu dalje tražeći opet nekog ko će ih naterati da budu nepromišljene. Žene vole emotivne oluje. Muškarci ne vole emotivne oluje, te se tako posle svake kaju što nisu bili jači. Oni vole lahor. Svaki muškarac će zaljubljen prihvatiti izazove. Kada se razočara, ili odljubi, krivi i sebe i druge što se upuštao u nepoznato. Muškarci vole poznate stvari - svoje dvorište, svoju majku, svog kuma, devojke koje liče na onu koja mu je najviše prijala, a ne na onu koju je najviše voleo. Zato su samo majke neprikosnovene kraljice života svojih sinova.

''Ima i onih muškaraca koji i plaču i psuju, a baš uz takve smo sklone da obmanute i zaljubljene, zbunjene i istrošene od nadanja i praštanja, ostanemo ceo život…'' Zbog čega su žene danas spremne da slepo veruju i da trpe mnogo više nego što bi trebalo? Da li je zaista u pitanju ogromna ljubav, ili je to slabost, nedostatak hrabrosti, strah od odlaska, od nepoznatog…?

– Žena je dugo rob prve slike, prvog osećaja koji je u njoj probudio taj muškarac. Žene prosto teško sebi priznaju da su same sebe obmanule. Nisu muškarci prevrtljivi, već su žene lakoverne... kada vole.

Kako ste Vi u životu izlazili iz tzv. začaranih krugova i ''zatvorenih kaveza'', kako u ljubavi, tako i u karijeri? U kom trenutku ste shvatali da je krajnje vreme da se ode i odustane od nekoga, ili nečega?

– Čim mi je bilo u poslu, bilo u ljubavi, postajalo tesno kao u kavezu, bežala sam. Umela sam ja da budem srećna i u kavezu, ali kada bih osetila da češće gledam ka vratima kaveza, sama sam odlazila.

Mlade devojke mi često šalju tekstove u kojima mnogo pate za bivšim partnerima, uverene da su zauvek izgubile svoje srodne duše. Kako objasniti devojkama da srodna duša nije onaj koji je odlučio da ih napusti, kao i to da uvek postoji nada i ljubav koja ih čeka, koju zaslužuju? Žene nakon raskida, ili razvoda zaborave koliko vrede, zaborave na sopstvenu sreću i mir, koje ne mogu da traže nigde drugde, ako ih prvobitno nisu pronašle u sebi.