''Jednom mi je jedan prijatelj ispričao priču. Pričao je o vremenu dok je bio vojnik na odsluženju vojnog roka. Priča je bila o njegovom sobnom drugu i njegovoj devojci koja je najavila svoj dolazak. Drugar mu je, kaže, svake noći pred spavanje pričao o lepoti svoje devojke. Toliko je pričao da su svi iz sobe jedva čekali da se lepotica Katarina pojavi. Naravno da se njen dolazak nije ticao nikoga od njih, ali su svi bili nestrpljivi da je upoznaju. Lepotice nisu bile svakodnevna pojava u sumornoj kasarni. Došao je i taj dugoočekivani dan. Svi su se pravili da imaju nekakvog posla, a zapravo svi su se smestili negde gde najbolje mogu videti ulaz u deo za posete. Svako je sa svoje pozicije iščekivao da se pojavi lepa Katarina. Najzad, pojavila se mala sitna riđa, pegava, kovrdžava, sa okruglim naočarima, koje su još više isticale njene mnogobrojne pege. Bila je povrh svega i krivonoga. Moj prijatelj kaže da veće razočarenje nije doživeo u svom životu.

Mislio je, kako je rekao, da je razočarenje, a onda su te iste večeri na plesnjaku u gradu upoznali Katarinu. Odjednom mu se izraz lica promenio svaki put pri pomenu njenog imena. Pričao je do najsitnijih detalja o tome kako se samouvereno smešila najlepšim osmehom, pokazujući ne baš lepe zube. Pričala je promuklim altom koji je zvučao kao mala noćna muzika. Igrala je rok kao da je od gume. Recitovala nam je Prevera i Lorku, pila pivo kao muškarac i gledala svog dečka zaljubljenim pogledom, očima koje su bile ogledalo njene široke duše. Posle samo dva dana, pričao mi je dalje prijatelj svoju priču, svi smo iz sobe bili zaljubljeni u Katarinu. Naravno, rekao je moj prijatelj tužnim glasom, na kraju te lepe priče niko nije imao hrabrosti da to naglas izgovori.

Posle odsluženog vojnog roka, njegov sobni kolega se oženio Katarinom. Moj prijatelj im je bio kum. Priznao mi je i to kako su nastavili da se druže, kako su oni imali srećan i kvalitetan brak i divnu decu. To ne bi bilo ništa neobično, da mi nije priznao i to da je tajno voleo Katarinu. Voleo je nešto što nije bilo vidljivo, ali se osećalo svuda oko nje. Imao je, i to mi je ispričao, puno lepih devojaka, ali ni jednom se nije oženio. Rekao mi je pognute glave: "Ubilo me je njeno samopouzdanje. Pored nje - sve je imalo smisla.''

Ne znam šta je na kraju bilo, odselila sam se u drugi grad. Ova priča uvek je bila spremljena u nekom delu mog mozga, nikad je nisam zaboravila. Svaki put kada sam gubila veru u sebe, ja sam se sećala Katarine i načina na koji je osvojila celu sobu bez neke fizičke lepote. Danas imam godina i iskustva, ali ono što mi je jako važno i bez čega ne bih krenula nigde - to je samopouzdanje. Kad nisam zadovoljna svojim izgledom - to je samo trenutak. Pomislim, već onaj sledeći trenutak, da ne želim da me gluposti okupiraju. Bitno je da se bavim svojom dušom, da kad nekoga pogledam u tom pogledu nema zavisti. Bitno je da širim oko sebe pozitivne vibracije i da verujem u sebe. Odjednom sebi postajem lepa, nasmešim se zadovoljno i krenem.

Dok hodam ulicom, ne ogledam se u izlozima, hodam dignute glave i znam da me ljudi zbog toga primećuju, ne zbog moje lepote. Nosim garderobu u kojoj se osećam lepo i sigurna sam da i drugi misle kako sam lepo obučena. Ljudima morate nametnuti sebe, ne tako što ćete pričati o sebi i hvaliti sebe, nego svojim pokretima, pogledom, osmehom. Ima toliko prelepih ljudi koje ni ne primetimo. To je zbog toga što su lepi bez duše. Ništa iznutra ne zrači i ništa vam ne privlači pažnju. Koliko ima onih koji provode vreme i vreme u teretanama, salonima lepote, nose firmiranu garderobu, ali niko se za njima ne okrene. Hiljadu puta mi se desilo da su me pitali gde sam kupila neki komad gaderobe, a ja bih im odgovorila s ponosom: " Kod Kineza za male pare. " Nemoguće, kažu mi, a ja samouvereno kažem da treba samo znati nešto nositi, a nije bitno šta nosiš. Kažu mi često i to kako lepo izgledam, a ja kažem: "Znam".

Nije neskromno imati samopuzdanje, neskromno je imati ga bez pokrića. Moje pokriće je moja duša kojoj verujem kada mi šapne: "Kreni i pokaži svetu ono što si u meni sakrila!" Uvek čujem taj njen glas i znam da me ljudi zato vole - zato što volim sebe. Kada znamo šta tačno volimo kod sebe, znamo i šta da ponudimo da bi nas drugi voleli.


Godine koje je bura izbacila
Nakon brodoloma sa tobom
Iznjedrile su neku novu mene
Pa se često zagledam u ogledalo
I promatram
Čučim u ovom tijelu već godinama
I još uvijek mi trebaju mape
I svjetla da se pronađem
Ljubav nije ljubav
Ako ne promijeni osobu u kojoj je
Tvoja prema meni
I moja prema tebi naročito
Me promijenila iz temelja
Manje se smijem
Manje je sve nekako iz srca
Više taktiziram i više sam oprezna
I na straži sa svakom mojom
Izgovorenom riječi
Trgam se
Boliš kao utrnuli dio tijela
Kao amputirana noga
Kako boliš
Kad nisi tu
Kad te nema
Boliš kao jedan dio mene
Koji mi fali
Kao udisaj
Onaj drugi djelić slagalice
Dok gotovo svaku noć nanosim
Ruž i maskaru
Pratim svoje crte lica
Nekada me uplaši što vidim
Kako je vrijeme odmicalo
Sve si mi više brisao sjaj iz očiju
A tugu crtao rukama po tijelu
Svaki dodir je bio pun boli
A toliko potreban
Svakim sam ti bila dalja
I otuđenija
Baš suprotno od onoga što bi trebalo
Sebi te ne znam objasniti
Jer ti ne znaš ko si, lijepi
Bila sam manja od makova zrna
Tako sitna, nebitna, prazna
Zar se smije tako čovjek osjećati
Pored one druge osobe
Skresanih krila
A ti si otišao
Sve na meni je bilo nedovoljno
Nedovoljno dobra
Pametna, lijepa, privlačna
Zanimljiva, otvorena
Nedovoljno za ostati
Brodolom me je ostavio nasukanu
Između moja četiri zida
Srozanog morala, shvatanja
Bez stida, ponosa, vrijednosti
Samopoštovanja i samopouzdanja
Pola me zbog tebe nestalo
Boljelo je po prvi put
A ja sam vikala “oprosti”
Sve je na meni tražilo oproštaj
I usne i oči i ruke
Ti si čist
Sve je u meni