Ujutru nemam vremena
budim se, ustajem
pred ogledalom vježbam osmijeh
češljam se
šminkam se
doručkujem s nogu
gore pomenutim osmjehom
pozdravljam komšiju
gledam kako se zidovi lifta
približavaju jedan drugom
žele da me zgnječe
nestaje vazduha
ne mogu da dišem
vrata se otvaraju na prizemlju
idem na posao
smijem se
sve je u redu
sve sam bolje i bolje
sumanuta ponavljam afirmacije
kao derviš molitve
zaraženih toliko
umrlih toliko
majke, tate, braće, sestre
samo su statistički podatak
ne, ne, ne
poričem stvarnost
kao kad mi se ne dopadnu ciganske gatke
broji li neko umrle koji još uvijek dišu
nemam lucidne misli
pogled mi se muti
sasvim jasno vidim samo
kako se na mene obrušava
planina tuge i lavina anksioznosti
zbunjeno posmatram ljude oko sebe
viknula bih da se sklone
ali samo mucam
plaše me
bučni su
preblizu su
ogromni su
a ja postajem sve manja i manja
mogla bih da se pretvorim u tačku
česticu prašine ili polena
i nestanem
ali nemam vremena
pišem izvještaj
pišem knjigu
grlim majku
nazdravljam sa drugaricama za visoke ciljeve i sve što dolazi
a iznova i iznova samo dolazi
jutro kada bih najradije
odložila život
zabila glavu u jastuk
kao noj u pijesak
i plakala
plakala
plakala
ali
nemam vremena.
Нема коментара:
Постави коментар