Maja Bogdanović: Ne znam da li me prepoznaješ

Ne znam da li me prepoznaješ
u određenim,
konkretnim trenucima,
kada postaneš sebičan
pomalo bezosećajan
onda kada tražiš izgovor za sve loše što učiniš.
Za reči koje kažeš,
pa se odmah pokaješ.
Ne znam da li ti po nečemu liči na mene
ista ona,
misterija
s kojom provodiš večeri,
ali nikada jutra.
Možda imaš „deža vu“
uvek kada je ćutke posmatraš
kako vezuje kosu pred ogledalom,
kako se premešta s noge na nogu dok te čeka ispred zgrade.
Dok je slušaš,
kako pevuši melodije s radija,
kako razgovara telefonom,
kako naručuje piće.
Pitam se,
da li vaši razgovori liče na naše,
diskusije
debate
o tome ko će prvi da poklekne i prizna krivicu
ko će pre odustati
ko će pre prećutati.
Mogu da se kladim da je prekorevaš,
jer to uvek radiš,
kako je suviše naivna,
dobronamerna,
da dopušta previše
svima koji to ne zaslužuju.
Nisam sigurna da li te njene
lepršave, letnje
crne, večernje
haljine,
cipele s potpeticama
uredno naslagane u ormanu pored tvojih stvari
vraćaju u prošlost.
Često ne mogu a da se ne zapitam
iako nije moje da o tome razmišljam
(Nije moje pravo, a ni dobro)
da li u njoj vidiš mene
neku drugačiju,
neprepoznatljivu
mene kakvu si zapravo oduvek želeo.
Ne znam da li zna
tvoja misterija
da bude tu za tebe kada ti je to potrebno,
onda kada ne ličiš na sebe.
Kad ti je potrebno vreme,
da opet budeš svoj.
Ne znam da li se seti se s vremena na vreme
da navije alarm rano ujutru
da bi s tobom provela zoru
da pije s tobom kafu na terasi
dok se pravite da ste na obali.
Ne znam da li ti dolazi srećna
posle posla
izlazaka s prijateljima
pozorišta
onako kao što sam ja dolazila
I kakav ti njoj dolaziš?
Da li te frustrira
boli
to što kad je pogledaš
vidiš koliko uopšte nije slična meni?
Naprotiv,
potpuno je drugačija.
Ne znam da li poznaješ
moje tragove u svom životu, jer si se njima saživeo,
na njih navikao
produžio dalje
i uživaš,
srećan si,
lakše je,
bolje je,
sve ono što nisam ja.
Ne znam da li me prepoznaješ
u određenim,
konkretnim trenucima,
ili je prosto misterija ona koja je uvek trebalo da bude ta,
a ja nikad.


Нема коментара:

Постави коментар