Lejla Kašić: Niko se ne čeka toliko dugo

0 Comments
Dok nisam vjerovala
rođenom glasu
dok me umiruje
i po navici govori
da će sve proći,
da neće boljeti
ovaj paradoks od života
i da me radost čeka,
samo sam čekala
da digneš kuku i motiku,
baciš ego pod stopala,
pojaviš se
pred mojim usnama,
kažeš da nije važno,
da ćemo preživjeti
ovaj čeoni sudar
sumnje i nesigurnosti
sa inatom i sujetom.
Dok sam bila bljutava
kao prekuvana pašta
čekala sam
da me uhvatiš dok padam,
poturiš svoja leđa,
urazumiš
moje bezumlje
zarobljeno u Munkovom beskrajnom kriku,
a ti si imao preča posla:
drugove,
kumove,
pića teška,
pića lakša od moje naravi.
Ipak,
došao si,
ali u zao čas –
kad sam te već
kao alkohol,
kao otrov
isprala iz želuca,
kad sam se već
kao sniženo povrće na pijaci,
rasprodala
tuđinskim željama,
predala
tuđinskim dodirima,
smučila samoj sebi.
Sada,
kada je
na meni ostao samo miris drugih muškaraca,
od mene samo sevdah,
a u meni samo
ništa,
spusti kuku,
spusti motiku,
vrati se drugovima, kumovima, pićima,
ne osuđuj moje postupke,
ne ocijenjuj moj moral,
ne potcjenjuj moju snagu,
nemaš prava.
Idem dalje,
što dalje od tebe,
jer
previše riječi sam bacila
u etar,
želeći da se bar jedna
zabije u tvoje uvo
i čuješ koliko mi je trebalo
da me voliš
u sjaju i očaju,
jadu i padu
i čuo si,
ali
u zao čas.
Kasniš kao kazaljka na pokvarenom satu,
ne pozivaj se na ljubav,
na mladost-ludost,
nepromišljenost.
Niko se ne čeka toliko dugo.

Нема коментара:

Постави коментар