Živote moj,
treba mi vremena
da zaboravim
došaptavanja usnulih trgovaca
kad prođem pored njih
korakom lakim kao sloboda Svete Sofije,
a ja
nikad teža,
pokorena,
rastrzana između dva kontinenta,
tebe i mene,
i stotinu sebe.
Živote moj,
treba mi vremena
da zaboravim
dodire koji su otkrivali stid,
podsjećali na razvrat,
beščašće zapaljenih kupleraja,
a kojih se nisam sramila.
Živote moj,
treba mi vremena
da zaboravim
taj
jedini
jedan
zagrljaj
u kom sam se rastapala
kao kocka šećera u vreloj kafi
i koji se nije ponovio
ne brojim koliko stoljeća,
njegove usne od šećera i
so po mojim ranama.
Živote moj,
treba mi vremena
da zaboravim
kako sam ispljuvavala
taj isti šećer
lizala
tu istu so i te iste rane
za šankovima
koji grle ljepše
i slušaju iskrenije
nego što to čine ljudi.
Živote moj,
treba mi vremena
da zaboravim
hladne bliskosti,
tuge koje su rasparale trup,
paranoje koje su nagrizale razum,
strahove koje nisam priznavala,
da prevarim poraze,
kao vaške iz kose
istrijebim iz misli
gnusnu laž
da me je teško voljeti
i da tražim previše,
a meni treba tek dovoljno,
dovoljno vremena
da zlatom spojim sebe
razbijenu u paramparčad,
da se sjetim sebe
i kako sam najljepša
u svojoj dezorijentisanosti,
nespretnosti,
smušenosti
i samo u netrudu se bilo kome dopadnem.
Živote moj,
treba mi vremena
da se sjetim
da zavaravaju pečalna iskustva –
ljubav ne šiba, već miluje,
ljubav se ne traži, već nas traži.
Živote moj,
treba mi vremena
da naviknem na nove linije života
na dlanovima nekog drugog Njega,
da na tim snažnim šakama,
kao štono zmija presvlači
svoju dotrajalu kožu
ja svučem svoju umornu,
pretijesnu,
zamijenim je nekom mirišljavijom,
komotnijom,
mekšom,
pa prebolim,
zaboravim,
i naposljetku
bar još jednom
zavolim.
treba mi vremena
da zaboravim
došaptavanja usnulih trgovaca
kad prođem pored njih
korakom lakim kao sloboda Svete Sofije,
a ja
nikad teža,
pokorena,
rastrzana između dva kontinenta,
tebe i mene,
i stotinu sebe.
Živote moj,
treba mi vremena
da zaboravim
dodire koji su otkrivali stid,
podsjećali na razvrat,
beščašće zapaljenih kupleraja,
a kojih se nisam sramila.
Živote moj,
treba mi vremena
da zaboravim
taj
jedini
jedan
zagrljaj
u kom sam se rastapala
kao kocka šećera u vreloj kafi
i koji se nije ponovio
ne brojim koliko stoljeća,
njegove usne od šećera i
so po mojim ranama.
Živote moj,
treba mi vremena
da zaboravim
kako sam ispljuvavala
taj isti šećer
lizala
tu istu so i te iste rane
za šankovima
koji grle ljepše
i slušaju iskrenije
nego što to čine ljudi.
Živote moj,
treba mi vremena
da zaboravim
hladne bliskosti,
tuge koje su rasparale trup,
paranoje koje su nagrizale razum,
strahove koje nisam priznavala,
da prevarim poraze,
kao vaške iz kose
istrijebim iz misli
gnusnu laž
da me je teško voljeti
i da tražim previše,
a meni treba tek dovoljno,
dovoljno vremena
da zlatom spojim sebe
razbijenu u paramparčad,
da se sjetim sebe
i kako sam najljepša
u svojoj dezorijentisanosti,
nespretnosti,
smušenosti
i samo u netrudu se bilo kome dopadnem.
Živote moj,
treba mi vremena
da se sjetim
da zavaravaju pečalna iskustva –
ljubav ne šiba, već miluje,
ljubav se ne traži, već nas traži.
Živote moj,
treba mi vremena
da naviknem na nove linije života
na dlanovima nekog drugog Njega,
da na tim snažnim šakama,
kao štono zmija presvlači
svoju dotrajalu kožu
ja svučem svoju umornu,
pretijesnu,
zamijenim je nekom mirišljavijom,
komotnijom,
mekšom,
pa prebolim,
zaboravim,
i naposljetku
bar još jednom
zavolim.
Živote moj,
daj mi vremena.
daj mi vremena.
Нема коментара:
Постави коментар