Nisi podnio
to što sam
otišla
a znao si
zašto
idem,
nisi podnio
to što sam te
ja,
ovako mršava
i nježna
podnijela
bolje nego
ti sam sebe,
nisi podnio to
što sam sve
znala
a opet
umijela
to za sebe
da zadržim
i mudro šutim,
nisi podnio
to što sam ja
baš ono
za šta si mislio da
nikad nigdje
nećeš naći,
nisi mogao
da priznaš sebi
mene,
i da ima
negdje
neko
tebi dovoljan
i, ko bi rekao
da je to negdje
koje zvuči miljama daleko
samo par koraka
preko ulice
i, ko bi rekao
da je taj neko
za tebe tolikog
ja sama,
dva puta sam je prelazila,
jednom ka tebi
jednom od tebe,
i nije mi teško
samo mi nekad
bude malo
žao
jer znam,
iako mi ti to
nikada priznati nećeš,
da bi me volio
umjesto sa ove strane
gdje sam sada,
tu prekoputa
kraj sebe,
ali nekad
neko
iz nekog razloga,
nepoznatog,
prema
istinskom svom
nekom,
kao ti prema meni
previše lažnog
ponosa ima,
baš kao što sam
ja
imala vjeru u tebe,
iako sam
neke stvari
znala.
samo mi nekad
bude malo
žao
čak i što sam znala
ono što si mislio
da nikada neću i
što si htio da nikada
ne saznam
jer da nisam
podnio bi me
glupu,
lažno sretnu
i
od ljubavi zaslijepljenu
i možda bih
baš sad
bila pored tebe
ali onda
na kraju
ne bih uspjela ja
da podnesem
sebe.