Zbirka poezije Ane Marije Grbić “Zemlja 2.0” je sasvim sigurno – neobična. Počevši od imena knjige koja nagoveštava postojanje druge planete, malo poboljšane kopije ove naše, sa upletenim radnjama, specifičnim karakterima i intenzivnom lirikom, daje do znanja da je sam naslov bledunjav u odnosu na svet koja je ona stvorila; ali ostaje pogodan.
Njen poetski izraz je mesto na kome se susreću poezija i proza, te grade nešto veće i genijalnije, nešto poput nove Zemlje ili Zemlje 2.0. Slušajući tri glasa - naratora i dva lirska subjekta, dobijamo utisak da to nije samo obična zbirka poezije, već pozorišni komad koji se odvija pred našim očima u obliku reči. Dominantni likovi Ahmo i Anja, prostorno i vremenski udaljeni , ipak dele zajedničke sumnje i dileme. Oni progovaraju o sebi, opštim temama, strahovima, problemima današnjeg sveta i podsećaju kakve sve posledice mogu ostaviti politički sukobi društvene okolnosti, kao i da se neke stvari ne zaboravljaju već urezuju u naše postojanje.
Njeni likovi nisu savršeni, izmaštani, već su realno prikazani. Poseduju mnoštvo nesavršenosti sa kojima uče kako da se nose. Ahmo je obeležen radikalnom figurom svog oca, koji je pretrpeo gubitak sina i strahote rata, pa na taj način, Ahmo biva opsednut kolektivom i njihovim mišljenjem baš zato što nije prihvaćen. Anja predstavlja samosvesnost, urbanost i upadljiva je suprotnost Ahmu. Ono što ih povezuje jeste lelujanje kroz stranice u potrazi za Zemljom na koje će naći svoje mesto i mir.
Na kojoj više neće biti traganja i preispitivanja.
Politički, geografski, socijalni aspekti utkani su u sve reči koje se nižu u ovoj zbirci. Zbunjenost, dezorijentisanost i defokusiranost obeležavaju generacije o kojima nam ona govori. Ekspresivnost jezika ovih poema, mešanje dijalekata i polifoničnost nas udaljavaju od teške realnosti, ali nijednog trenutka ne gubimo iz vida oštrinu kojom Ana Marija Grbić saopštava bitnost i poentu.
Nerazumevanje i razumevanje, ljubav, empatija, melanholija dominiraju u nama dok čitamo redove ove zbirke. Ono što je Ana Marija Grbić učinila svakako je da prestanemo da gledamo, slušamo, govorimo, nego da samo osećamo, te još bitnije, da se bilo kakvih osećanja ne plašimo, već da dopustimo sebi da ih duboko iskusimo.
“Srebrni tanjiri jedinog deteta
plastične čaše sa vinom roditelja,
ručak porodični, lažni očev autoritet
na vrhu stola
cveta kao prezreli maslačak
nikada nisam mislila volim te kad bih to izgovarala.
uvek sam volela kasnije
u nekoj dalekoj zemlji, naravno, u kajanju ispred ambasada, u
tihom oticanju dunava i
njegovim trulim bečkim ribama
videla sam da nikada neću biti sama..”
Njen poetski izraz je mesto na kome se susreću poezija i proza, te grade nešto veće i genijalnije, nešto poput nove Zemlje ili Zemlje 2.0. Slušajući tri glasa - naratora i dva lirska subjekta, dobijamo utisak da to nije samo obična zbirka poezije, već pozorišni komad koji se odvija pred našim očima u obliku reči. Dominantni likovi Ahmo i Anja, prostorno i vremenski udaljeni , ipak dele zajedničke sumnje i dileme. Oni progovaraju o sebi, opštim temama, strahovima, problemima današnjeg sveta i podsećaju kakve sve posledice mogu ostaviti politički sukobi društvene okolnosti, kao i da se neke stvari ne zaboravljaju već urezuju u naše postojanje.
Njeni likovi nisu savršeni, izmaštani, već su realno prikazani. Poseduju mnoštvo nesavršenosti sa kojima uče kako da se nose. Ahmo je obeležen radikalnom figurom svog oca, koji je pretrpeo gubitak sina i strahote rata, pa na taj način, Ahmo biva opsednut kolektivom i njihovim mišljenjem baš zato što nije prihvaćen. Anja predstavlja samosvesnost, urbanost i upadljiva je suprotnost Ahmu. Ono što ih povezuje jeste lelujanje kroz stranice u potrazi za Zemljom na koje će naći svoje mesto i mir.
Na kojoj više neće biti traganja i preispitivanja.
Politički, geografski, socijalni aspekti utkani su u sve reči koje se nižu u ovoj zbirci. Zbunjenost, dezorijentisanost i defokusiranost obeležavaju generacije o kojima nam ona govori. Ekspresivnost jezika ovih poema, mešanje dijalekata i polifoničnost nas udaljavaju od teške realnosti, ali nijednog trenutka ne gubimo iz vida oštrinu kojom Ana Marija Grbić saopštava bitnost i poentu.
Nerazumevanje i razumevanje, ljubav, empatija, melanholija dominiraju u nama dok čitamo redove ove zbirke. Ono što je Ana Marija Grbić učinila svakako je da prestanemo da gledamo, slušamo, govorimo, nego da samo osećamo, te još bitnije, da se bilo kakvih osećanja ne plašimo, već da dopustimo sebi da ih duboko iskusimo.
“Srebrni tanjiri jedinog deteta
plastične čaše sa vinom roditelja,
ručak porodični, lažni očev autoritet
na vrhu stola
cveta kao prezreli maslačak
nikada nisam mislila volim te kad bih to izgovarala.
uvek sam volela kasnije
u nekoj dalekoj zemlji, naravno, u kajanju ispred ambasada, u
tihom oticanju dunava i
njegovim trulim bečkim ribama
videla sam da nikada neću biti sama..”
Ivana Jovanović
#umetnost i kultura #arete #insp
Нема коментара:
Постави коментар