Tešim se tvojim imenom
svaki put kad srce zaigra na želje
koje se ne smeju izgovoriti
svaki put
kad se nedosanjani snovi oslobode iz uma.
koje se ne smeju izgovoriti
svaki put
kad se nedosanjani snovi oslobode iz uma.
Tešim se obećanjima koja si izustio
kao da ne znam da su stvorena
u naletu oduševljenja prema meni
i da vera u njih traje
koliko i dah dok ih izgovaraš.
kao da ne znam da su stvorena
u naletu oduševljenja prema meni
i da vera u njih traje
koliko i dah dok ih izgovaraš.
Tešim se knjigama koje mi donosiš,
a koje često nisam ni mogla da razumem,
već sam ih ređala oko sebe kao da gradim tvrđavu,
ne bih li poduprla kavez koji osećam da si pažljivo sagradio oko mene.
Ne držiš me da to priznaješ,
ali ja ne odlazim.
Danju koračam pored tebe,
a noću sanjam da od tebe bežim.
Danju se tešim tvojim imenom,
a noću begom.
Želim da pripadam jer sam za to stvorena,
i u kontrastu kakav samo može postojati u ljudskoj prirodi,
čeznem za slobodom.
Tražeći harmoniju ta dva, spotakoh se o tebe.
Govoriš da mi se vraćaš,
i misliš da je to dovoljno,
ali to kažeš jer ne vidiš kako izgledam
svaki put kad zatvorim vrata za tobom.
Tada ne postoji reč utehe.
Tada čujem samo zveckanje okova
koje sam dobrovoljno navukla,
ostala duže nego što sam smela,
govoreći sebi
da samo želim da probudim leptire u tebi,
i da, kao što moja Venera nalaže,
nestanem i odem.
Prestala sam da brojim zatvaranje vrata,
snove o bežanju
knjige koje sam ravnodušno gledala kao osuđenik na smrt rupe u zidovima tamnice.
a koje često nisam ni mogla da razumem,
već sam ih ređala oko sebe kao da gradim tvrđavu,
ne bih li poduprla kavez koji osećam da si pažljivo sagradio oko mene.
Ne držiš me da to priznaješ,
ali ja ne odlazim.
Danju koračam pored tebe,
a noću sanjam da od tebe bežim.
Danju se tešim tvojim imenom,
a noću begom.
Želim da pripadam jer sam za to stvorena,
i u kontrastu kakav samo može postojati u ljudskoj prirodi,
čeznem za slobodom.
Tražeći harmoniju ta dva, spotakoh se o tebe.
Govoriš da mi se vraćaš,
i misliš da je to dovoljno,
ali to kažeš jer ne vidiš kako izgledam
svaki put kad zatvorim vrata za tobom.
Tada ne postoji reč utehe.
Tada čujem samo zveckanje okova
koje sam dobrovoljno navukla,
ostala duže nego što sam smela,
govoreći sebi
da samo želim da probudim leptire u tebi,
i da, kao što moja Venera nalaže,
nestanem i odem.
Prestala sam da brojim zatvaranje vrata,
snove o bežanju
knjige koje sam ravnodušno gledala kao osuđenik na smrt rupe u zidovima tamnice.
Trudila sam se da ih što manje dodirujem,
jer bih tako bila bliže da ih izbacim
u afektu
u beznađu
u ludilu
kroz prozor petnaestog sprata solitera.
I znam da bi, dok bi stranice letele po vazduhu,
vetar nosio moj smeh.
A čim se rasprše po betonu, sišla bih da ih pokupim.
Možda bih čak jurila niz višespratnicu da stignem na tlo pre njih?
Šta li bi rekao slučajni prolaznik?
Da li bi rekao, gle, čudne li žene, skuplja stranice po parku,
ili bi pomislio, vidi, možda skuplja svoja sećanja?
Zato sam prestala da se tešim tvojim imenom,
kada sam shvatila da je ono izvor moje nemoći.
Želela sam samo da mi jednom,
barem,
doneseš cveće.
Ali i cveće je mrtvo,
kao i drvo koje je postalo istrgnuta stranica Petrovljeve knjige.
Zar je to sve što naša ljubav može?
Da gasi?
Da ubija zarad lepog poklona?
Sada shvatam da za neke sudbine,
divljih žena u dugim haljinama
sa razbarušenim loknama
i setom u očima
- utehe nema.
Za one koje istovremeno mogu
i da vole,
I da beže.
I prestala sam da želim,
onda kada sam shvatila
da leptiri žive
samo jedan dan.
jer bih tako bila bliže da ih izbacim
u afektu
u beznađu
u ludilu
kroz prozor petnaestog sprata solitera.
I znam da bi, dok bi stranice letele po vazduhu,
vetar nosio moj smeh.
A čim se rasprše po betonu, sišla bih da ih pokupim.
Možda bih čak jurila niz višespratnicu da stignem na tlo pre njih?
Šta li bi rekao slučajni prolaznik?
Da li bi rekao, gle, čudne li žene, skuplja stranice po parku,
ili bi pomislio, vidi, možda skuplja svoja sećanja?
Zato sam prestala da se tešim tvojim imenom,
kada sam shvatila da je ono izvor moje nemoći.
Želela sam samo da mi jednom,
barem,
doneseš cveće.
Ali i cveće je mrtvo,
kao i drvo koje je postalo istrgnuta stranica Petrovljeve knjige.
Zar je to sve što naša ljubav može?
Da gasi?
Da ubija zarad lepog poklona?
Sada shvatam da za neke sudbine,
divljih žena u dugim haljinama
sa razbarušenim loknama
i setom u očima
- utehe nema.
Za one koje istovremeno mogu
i da vole,
I da beže.
I prestala sam da želim,
onda kada sam shvatila
da leptiri žive
samo jedan dan.
Нема коментара:
Постави коментар