Autor: Milica Golubović
Fotograf: Jovana Stanisavljević
Mesto: Cveće zla
Žurim. Uvek i svuda. Tenzija? Konstantna.
I ne zato što kasnim - uvek znam da ću
stići na vreme, već zato što je tenzija nešto što
nosim uz sebe, kao aksesoar (čitate: nigde bez nje).
I vidim nas mnogo takvih - užurbanih,
neispavanih, zamišljenih, i svi smo u strahu da ne zakasnimo. Uvek govorim da je to „poseban tip ličnosti“, pa čak i da nam
dan traje četrdeset i osam sati, verovatno bismo opet bili
pod tenzijom. Možda bismo samo trebali jednom da zakasnimo i tada bi, hipotetički, kosmos došao u ravnotežu između nas opterećnih i onih oslobođenih.
U toj svakodnevnoj žurbi, uhvatila sam sebe
da ne primećujem koliko je Beograd procvetao, pozeleneo, koliko su bašte pune
ljudi; zaboravila sam da mi je Vračar omiljeni deo grada, te da sam očarana njegovim fasama, na kojima bi mu pozavideli i Budimpešta i Beč. Zaboravila
sam kako je Hram obasjan suncem - divan, zaboravila sam gužvu ispred Narodne
biblioteke u vreme junskog ispitnog
roka. Taj prizor me je vratio i naveo da se setim.
Da se setim koliko volim leto, Beograd u bojama zlatne, plave, crvene; šarene letnje haljine svih dezena i krojeva. Jer to je leto - kada nam je najveći problem da li staviti bandanu, šešir ili naočare, kada žurimo da zauzmemo mesto u omiljenoj bašti, kada su noći duge i tople, a svitanja bajkovita.
I zato - ne žurite. Važno je zastati,
osluhnuti, pogledati, važno je setiti se.
A zakasniti sigurno nećemo, jer smo stigli - samo smo zaboravili na sat.
Vaša Milica
#insp.
Нема коментара:
Постави коментар