Hronike jedne Ivane: Dođe mi da ti dođem

0 Comments
Poneki dan me uvije
U ogrtač svoje prolaznosti
Pa se osetim
Malom
Beznačajnom
Uplašenom
I dolazim ti
Prljava
Zadihana
Nečista
Da me priviješ na svoje grudi
Da mi još jednom citaš Nerudu
Dok ležim na zelenom polju naše slobode
Pod velikim krošnjama ideala
Dovedena do ivice tvoje beskonačnosti
Željna da me još jednom prožmeš;
Naježiš.
Dolazim ti
Da dotakneš moje oči
Da se sklope i zaplaču
Jer to odavno bez tebe ne mogu,
Da spereš samoću sa mog srca
Izdaju sa mojih leđa
Napuštenost sa mog stomaka
Brigu sa mojih ruku
Nemir sa mog čela
Umor sa mojih stopala;
Molim te,
Stavi me u svoje krilo
Spusti usne ukusa izmrvljenih višanja
Na izmučene grudi
Otvori galaksije,
Ja ne znam kako se diše;
Nauči me.
Pomiluj još jednom moju kosu,
Jer dolazim ti
Raščupana
Rastrzana
Neznana
Smiri me
Kaži mi gde da odem,
Sada,
Kada ti više nisi moj Sever
Kada sam svoj kompas ostavila kod tebe
Kada sam postala kiša koju svi posmatraju,
A ne osećaju
Stegni me
Ne puštaj me
Iako sam ti došla
Kao nekada
Stidljiva
Sa krupnim očima jednog deteta
Koje je život išibao,
Zaštiti me
Ponovo postani melem
Mleko koje teče mojim udovima
Med na mojim žilama;
Oživi me,
Želim da ugrizem život jedino sa tobom.
Dolazim ti
Treperava
Nesigurna
Nema
Da te još jednom ukradem
Da te imam
Da te osetim
Da mi pružiš kao nekada sve
Jer,
Koliko si čistota,
Toliko si lepota
Koliko si nada,
Toliko si vera
Koliko te želim,
Toliko si inspiracija.
Ponovo te sanjam,
Iznova mi trebaš,
Dođi mi.
Ivana Jovanović

Нема коментара:

Постави коментар