Iako je Emili Dikinson jedna od najvažnijih američkih pesnikinja, zaslužna za stvaranje novog, ''eksplozivnog'' stiha, ostaje najpoznatija po načinu na koji je živela, povlačeći se iz svakodnevnog života u svom rodnom gradu u Masačusetsu, sredinom 1800-ih, te ograničavajući se na svoju kuću, ili svoju sobu. Istoričari i dalje ne mogu da se slože oko toga da li je to bilo radi njenog zdravlja, umetnosti, ili iz nekog drugog razloga. Svakako, popularne pretpostavke se fokusiraju više na ta zatvorena vrata nego na njen široki um. Iz tog razloga svet je ostao u nedoumici: da li je ona - bolno stidljiva misterija, ili depresivni usamljenik?

Njene pesme odlikuju prepoznatljiv, poseban i neponovljiv stil, neverovatan dar za reči. Objedinjuju kombinaciju prefinjenog osećaja i vrhunskog intelekta. Inspiraciju za svoja dela pronalazila je u Bibliji, Šekspirovim delima i klasičnoj mitologiji. Pohađala je bogosloviju Holiouk u rodnom gradu, koji ubrzo napušta ne uspevši da se prilagodi rigidnom religioznom okruženju.

Zbog svog nesvakidašnjeg načina ponašanja i odevanja, već tokom života je postala mit o kome su mnogi diskutovali. Posle smrti, njena sestra Vini je pronašla pesme, uredno spakovane i složene. Postoji samo jedna fotografija Emili Dikinson na kojoj je otprilike 17 godina stara kao jedna vrste protofotografije iz 1848. (Jedini kengur među svim tim lepim devojkama, kako opisuje samu sebe Emili). Poslednje dve decenije života samo je njena porodica imala priliku da je vidi. Dok je pisala, Emili je bila dosta rasejana - granica između nacrta, beleški, vežbi i gotovih pesama je često nejasna.

Izolacija Dikinsonove sadrži drugačiji, možda introvertniji pogled na svet od one koju nalazimo kod Montenja ili Kanta. Inspirisala se prirodom, pticama, pčelama, nekada je pisala i o ''morbidnim'' prizorima - odeći dečaka koji se udavio. Sve je to njen veličanstveni um beležio onako kako bi zatekao ili izmaštao. Emili Dikinson je time što je živela povučeno, u kući svog detinjstva - pokazala da je bilo nemoguće izdržati unutar tih uskih granica. Borila se sa samoćom pišući. Njena dela su tama njene tišine, sobe, ličnog doživljanja sopstva. Svakako, Emili Dikinson ne treba sužavati na kojekakve opise i analiziranja, jer njena pojava nadilaze svako kategorisanje i već stvorene obrasce.

Međutim, sada se novi film, ''Tiha Strast'', režiran od strane Terensa Dejvisa, suprotstavlja svakom navedenom mišljenju. Ova Emili Dikinson, koju glumi Sintija Nikson, vrišti, plače, besni, odbija da se slaže sa svojom porodicom, zajednicom, i vremenom u kom je živela. Burnog karaktera, glasno i žustro se protivi ocu, crkvi, pobožnosti i nametnutim šablonima. Potpuno je svoja, izgrađena i način na koji je živela predstavlja se kao njen lični izbor, a ne kao neminovnost i nemoć koja ju je zadesila. Shodno tome, izjednačava se sa žestokom, ponekad ogorčenom predstavom sebe, poznatom današnjim studentima: ''Svet je osećala snažno i bunila se protiv mnogih uverenja tog vremena.'', kaže Kristen Miler, šef katedre za anglistiku Buffalo univerziteta.

Napisala je oko 1800 pesama od kojih je većina objavljena tek nakon njene smrti. U njima, Dikinsonova upoređuje život sa raznoraznim motivima, od sahrane, preko zagonetke, do repetiranog pištolja, ali zapanjujući raspon ovih slika nije toliko znak psihičkog rastrojstva, koliko mašte. Mnogi smatraju da njeno umetničko delo postavlja pravila za pravac koji još uvek ne postoji. Biće da je Emili bila daleko ispred svog, pa i našeg vremena.

Istražite poeziju Emili Dikinson i ne propustite da pogledate novi film o njenom životu ''Tiha strast''.