Ljudi me često traže u drugima. Stavljaju svoj život u tuđe ruke. Daju osmeh da bi me dobili. Daju telo da bi me istrgli. Proveravaju da li sam u tuđem dodiru. Možda sam večeras izašla u drugi klub, pa me zbog toga nema. Ne znaju da li sam se sklupčala iza plavih, ili zelenih očiju. Pišu zamišljena pravila o meni u svojoj glavi. Očekuju da me drugi uruče poštujući pravila koja im nisu rečena. Ja stojim na dnu i vičem iz sveg glasa. A glas se ne probija kroz talog potisnutih briga.

Ljudi me često traže u opipljivoj spoljašnjosti. Nadaju se da ću bljesnuti iz kuće, čim ona poprimi željeni oblik. Osluškuju da li ću vrisnuti iz točkova novog automobila. Pokušavaju da me utkaju u sjajne haljine i uglancane cipele. Pokušavaju da me ugrade u svoje telo, verujući da idem samo uz jednu vrstu lepote. Retki imaju hrabrosti da se spuste u svoje dubine.

Ljudi me često traže u bekstvu od stvarnosti. Kopaju po najlepšim zalascima Sunca na svim krajevima sveta. Razmiču slova u knjigama za koje veruju da me kriju. A glas se ne umara, jer istinska svrha ne zastaje. Moja je da se probude.

Mnogi me poriču, jer me nikada nisu imali. Vide me kao iluziju, jer me nikada nisu udahnuli. Poriču i da su me sreli. Nazivaju me ,,pretvaranje'', ,,prolazni trenutak'', ,,neznanje''. Odgovaram im samo kada treba da opišu nečiji uspeh kom zavide, ili koji ne razumeju.

Osećam da ne znaju moj smisao. Osećam kako beže od mene, očajnički me tražeći. Ljudi me traže i kada ni u snu ne bi priznali. Traže me da popune rupe besmisla, šablona i navika. Traže me u kratkim sekundama pre sna. U jedinim trenucima kada ne mogu da se zatrpaju obavezama. Ostajem kao pitanje, kao poriv. Ostajem kao daleki, uvek željeni i nikada ostvareni san. Ostajem kao bajka kojom su zavarane mase. Postajem nešto što se čeka. Čekaju me posle prvog poljupca, prve plate, prvog deteta, prve penzije. Prvo su se plašili kada nisam došla. Onda su me odbacili kao budalaštinu, prikrivajući strah da me nikada neće sresti. Da nikada neće moći da me pitaju: ,,Gde si ti ceo moj život? Zašto mi se uvek izmakneš za tako malo?''. Strah da ću uvek biti u budućnosti.

Ako si me ikada tražio, ako si mi ikada poverovao, makar na pola otkucaja srca, veruj da sam tu. Držiš me u svojim rukama i kada se svet ruši. Držiš me u svom dahu i kada ti ga ponestaje. Uvek sam deo tvoje duše, a na nju si zaboravio. Možda je najteže to što je put do mene kroz tebe, a ne oko tebe. Možda je najteže sedeti sa samim sobom i osećati se ispunjeno. Voleti samoću, prevazići usamljenost. Pitati sebe šta istinski želiš da radiš. Odbaciti sebe kao mašinu koja se klati od rođenja ka smrti. Ako smrt već dolazi, zar nije bolje da do tada neguješ svoje telo? Zar nije fantastično da sebi ispuniš sve želje? Zar nije jedina poenta da se do tada samo smeješ? Čak i kada moraš da plačeš, da znaš da te to jača i da će sutra već proći.

Zar nije bolje da se sretnemo što pre? Da se nikada ne zapitamo zašto smo se tako dugo tražili? Nadam se da ćeš odmah krenuti pravim putem ka meni. Znam da si spreman. Čekam te.