Gledam,
grliš me na fotografijama,
smeješ se,
ja se gubim
u tim vremenima prošlosti,
čupajući korenje sadašnjosti
koje se obavija oko mene.
I setim se.
Stradali smo.
Tvoje su oči dubina neba,
i prsti me tvoji vraćaju tim visinama,
dok osmeh čini da zaboravim ko sam.
I zaboravljam.
Ponovo zaboravljam.
Ali nažalost, setim se.
Stradali smo.
Prevario si me kao vreme trogodišnjaka,
kao starost produkte plastične hirurgije,
kao smrt velike snove.
I trenutak je bio dovoljan
da shvatim da samo u mislima
možemo biti večni.
Ipak,
stradali smo.
Sada,
kao prosjak krijem svoje lice
sumnjičavo hladna
i slušam ono što život,
tvojim rečnikom,
priča.
I pitam se,
da li je buđenje najvrednije u meni?
Slobodna sam kao sloboda,
kao novi dan
kao put ljubavi,
no, ipak
strah besedi u meni
da je strašnije od toga da ćeš me ostaviti
bilo to da ćeš biti nesrećan.
A slušala sam te
kroz školjku svih mojih nedostižnosti
zvučao si kao srećan kraj.
Neće te spasiti sada
grliš me na fotografijama,
smeješ se,
ja se gubim
u tim vremenima prošlosti,
čupajući korenje sadašnjosti
koje se obavija oko mene.
I setim se.
Stradali smo.
Tvoje su oči dubina neba,
i prsti me tvoji vraćaju tim visinama,
dok osmeh čini da zaboravim ko sam.
I zaboravljam.
Ponovo zaboravljam.
Ali nažalost, setim se.
Stradali smo.
Prevario si me kao vreme trogodišnjaka,
kao starost produkte plastične hirurgije,
kao smrt velike snove.
I trenutak je bio dovoljan
da shvatim da samo u mislima
možemo biti večni.
Ipak,
stradali smo.
Sada,
kao prosjak krijem svoje lice
sumnjičavo hladna
i slušam ono što život,
tvojim rečnikom,
priča.
I pitam se,
da li je buđenje najvrednije u meni?
Slobodna sam kao sloboda,
kao novi dan
kao put ljubavi,
no, ipak
strah besedi u meni
da je strašnije od toga da ćeš me ostaviti
bilo to da ćeš biti nesrećan.
A slušala sam te
kroz školjku svih mojih nedostižnosti
zvučao si kao srećan kraj.
Neće te spasiti sada
ni vera,
ni neverstvo.
Ni duša stavljena na kolena.
Moj mikrosvet visi na tvom dlanu.
Zajedno smo zbunili ljubav.
Pa dok vodiš ljubav sa mojim pesmama,
postidi se makar.
Žvaćem ostatke svojih očekivanja,
umačem prste u priču projektovanu
nakon kraja,
više ništa nije isto,
izmenjeno i izobličeno
dugim razmišljanjima
i vraćanjima tamo
i bežanjima odatle.
Pobegla sam od tebe
jer si iscedio moju dušu
svojom bolešću.
Mesta koja ne ljubiš su umrla,
ego je davno sahranjen,
pitanja izmučena.
Ali, dah bih dala da znam
da u tebi, ponovo, neko diše.
ni neverstvo.
Ni duša stavljena na kolena.
Moj mikrosvet visi na tvom dlanu.
Zajedno smo zbunili ljubav.
Pa dok vodiš ljubav sa mojim pesmama,
postidi se makar.
Žvaćem ostatke svojih očekivanja,
umačem prste u priču projektovanu
nakon kraja,
više ništa nije isto,
izmenjeno i izobličeno
dugim razmišljanjima
i vraćanjima tamo
i bežanjima odatle.
Pobegla sam od tebe
jer si iscedio moju dušu
svojom bolešću.
Mesta koja ne ljubiš su umrla,
ego je davno sahranjen,
pitanja izmučena.
Ali, dah bih dala da znam
da u tebi, ponovo, neko diše.
Нема коментара:
Постави коментар