Nekada sam znala da lepo pišem.
Ljudi su plačući čitali moje tekstove.
A onda si došao ti.
I naučio me prvim slovima azbuke.
Znaš, nikada nisam verovala u slučajnosti.
Uvek sam verovala u predodređenosti, u srodnu dušu, u raspuklu polovinu našeg bića koja nam je potrebna da bismo tako, oboje ogoljeni suštinom vremena, oboje pocepani, pa ušiveni trapavim koncima apsurdnosti življenja, bili potpuni, celi, svestrani, ispunjeni.
Onda sam poverovala u tebe kao u moju predodređenu slučajnost.
Slučajno sam te srela, poljubila, zavolela.
Slučajno sam pustila da mi tvoja sreća bude važnija od moje, jer svoju nikad nisam ni cenila.
I slučajno te pustila da odeš, jer su tvoje želje izgarale dok su se moje palile.
Slučajno sam pustila tebe i naše dogorele želje.
I slučajno sam poklonila tebi deo sebe, kog zasigurno nisi ni svestan.
Ljubav je toliko kompleksna da se istovremeno i svakodnevno i sumnja i veruje u nju, laže se o njoj iz čiste ubeđenosti, preuveličava se do sitničavosti.
Ljubav me je uvek plašila do suza.
A ipak sam volela, do bezumlja i natrag.
Na sekunde, dane, mesece, godine.
Na male, beznačajne susrete u hodnicima bezimenih zgrada, na ulicama vetrovitih gradova, na krevetima ruža gde ubrah samo trnje.
Volela sam i voleću.
I nemoj više nikad, mili, nikad reći da nisi nikada bio zaljubljen ili voleo.
Voleo si, baš kao i ja. Možda ne na godine i mesece, ali si voleo.
Voleo si na sekunde, dok ti se kosa jedne mešala s prstima.
Voleo si na minute, dok su šake neke druge milovale tvoju bradu izmešanu s kapima rose.
I možda si čak voleo i na dane, dok su se moje tamne oči ulivale u maticu tvojih usana.
Voleo si pesmu, akorde klavira u kafiću, miris cigarete koji ti greje promrzle prste u zimskoj noći oblepljenoj snegom.
Voleo si sebe, možda malo i njih.
Univerzum. Karmu. Boga. Pacifiste.
Frojda. Darvina.
Kafku. Hesea. Kamija.
Majakovskog. Miljkovića. Borhesa. Igoa.
Sreću. Poljubac.
Pesmu koju ste zajedno slušali.
Fotografiju.
Nisi bio svestan da voliš, ali jesi.
A Ljubav je jedna i jedina. Apsolut.
Ne traži svest, vreme, prostor.
Ne zna za predodređenosti ili slučajnosti.
Ona jednostavno, postoji. Mnogo bolje i postojanije od nas. Mi samo egzistiramo.
I samo zato sto je ne prepoznamo u trenutku nije znak da je nema. To je samo znak naše nesavršenosti i njene savršenosti.
Samo nemoj više nikad reći da nisi voleo.
Jer će biti besmislenije nego da si izjavio da nikad nisi živeo, bio rođen, ili disao.
Jer je život ljubav. I Ljubav je život.
A to dobro znaju oni koji su je davali, a nisu očekivali ništa zauzvrat.
A još bolje oni koji zauzvrat, ništa nisu ni dobili.
Ljubav postoji izvan, ispod i nad nama. I uvek i svuda je ima.
Ali to ne znači da ona ne menja energiju, intenzitet i stalnost.
Upravo suprotno.
Zato ja sad postavljam pitanje njegovom jastuku, dok nam se noge prepliću u jutarnjoj rutini buđenja.
Šta će uraditi kada se jednog jutra probudi i shvati da me više ne voli?
Ili da me nikada nije ni voleo?
Jer se to često dešava po pomračini života.
Da li će se i naši zajednički životi pretvoriti u rutine?
A ja se tako bojim rutine, više nego ljubavi.
Bojim se napuklih pločica u kupatilu za koje niko od nas dvoje ne nalazi vreme, svrhu ili smisao da ih zameni.
Bojim se napuklih usana, promrzlina na prstima dok zajedno čekamo neko bolje sutra, ne uviđajući da je sutradanas.
Probudio me je šapat njegovog sna, i izašla sam preko vrata.
Možda smo usput popili kafu i domišljali načine kako da platimo račune.
Možda sam ga poljubila na vratima. I čak mu rekla „volim te“?
Ko zna.
Čika Frojd je jednom prilikom lepo rekao: ''Ono čega se plašimo, potiskujemo u nesvesno i bar na nivou svesnog zaboravljamo.''
A ja sam u poslednje vreme jako zaboravna.
Jer se jako bojim.
Rutine.
Isto tog jutra, ako je verovati mojoj preuranjenoj senilnosti, dok se grad još uvek budio iz magle, preko puta mene, u
tramvaju, seo je jedan par.
Par, kao i svaki drugi, a opet poseban i jedinstven.
Ona, osvajač prvog mesta u slatkastom prevrtanju očima.
On, obarač rekorda u anaerobnom grljenju.
On, besomučni ponavljač one muške rečenice: ''Ali to je istina. Shvati, ja te volim."
Ona, tegljač one tipične ženske: "Ma kako da ne."
I, u tom trenutku, dok je tramvaj lagano klizio po šinama iskliznulih istina, desila se jedna mala apokalipsa.
U njegovim je očima srušen ceo jedan omanji kosmos.
Zvezdana prašina od koje je sazdan usisana je u crnu rupu.
Možda će proći godine, meseci, sekunde, i on će toga postati svestan.
Sada, ta smrt obitava na podsvesnom, opelo pevaju njegovi primitivni motivi.
Ali, u tom trzaju oka je sravnjeno sa zemljom celo jedno osećanje.
Videlo mu se to u očima.
A oči nikada ne lažu.
Videla sam čak i ja, obespravljeni posmatrač sahrane jednog lepog tramvajskog jutra.
I kako onda svi mi, prolazni tragači smisla, možemo reći šta osećamo?
Kada je potreban tren manji od sekunde, da se sve to promeni?
A što je gore, mi te promene nismo ni svesni.
A što je možda najgore od svega, proći će životi, mnogo plaćenih računa i još više plaćenih flaša vina, dok toga postanemo svesni.
Kako ti sad tvrdiš da voliš nju kada kažeš da nikada pre nisi ni bio zaljubljen?
Kako možeš reći da je to ljubav, a ne prolazna opsesija? Ili samo bezazlena zaljubljenost?
Kako možeš reći da je to to, kada "to" nikada nisi ni spoznao?
Bole li njeni zagrljaji više od mojih?
Ljubi li te uvek kao da je poslednji put?
Voli li te kao da će te izgubiti?
Grli li te kao da i sebe pokušava da sačuva u komadu?
Gleda li te kao da je bila slepa od rođenja, i da joj je, nekim čudom, vraćen vid?
Sluša li tvoj glas kao svoju omiljenu verziju akustične buke?
Da li joj je mrak pre i posle tebe isti?
Jer je meni mrak pre tebe bio samo mrak, a mrak posle tebe mi je samo svemir.
Da li želi da, kad umre, raznesu njen pepeo u svim gradovima sveta u kojima si se ti osetio usamljenim?