Nema fotografija,
nema rama,
još manje mog
grijeha
i tvog hrama.
Na vidiku ni zera krvi,
ni zera žala.
Nema više ni tebe,
još manje mene,
na vidiku nikad bilo nas.
To znaš da znam
jer,
tijelo se lako prepusti,
koža teško da.
Ne moram da izgovorim
istinu tebi,
sebi ispljunem laž.
Obmanu uvijek biraš sam.
I sam znaš:
zaplačem u tvojim rukama
baš na sav glas!
I sam znaš:
birao si manje od dva zla.
Ne volim te,
zbog toga
ti si zebnja i strah.
Kad tad
srce postaće ti kamen,
više boli
nego da istresem
pepeo i prah.
Sve to slutiš,
mene ne možeš da znaš:
Možda te i zavolim
kad zaboravim
da ljubav lomi
kad joj se
do kostiju daš!
Možda te i zavolim
kad uspijem oživjeti sebe,
i ubijem naivnog tebe,
ono što sam nekada bila ja.
"Obmanu uvijek biraš sam..."
ОдговориИзбриши