Doneo si mi osmeh u kesi,
Sa crvenom mašnom i sjajnim papirom.
Pred zgradom gde se sastaju svi
Balončiće su nosili ljude od prašine,
Doterane
i mirišljave
Kao po
nekoj staroj navici,
A ti si
čekao moje ulice
Da ti mesece upakuju u jedan sat.
Nosila
sam cvetnu haljinu
Sa
previše sebe u svakoj boji.
Neko bi
rekao da svo to cveće
Miriše na praznično slavlje
I ponudio bi jedan balončić
Da se stopimo sa veselom masom.
Ipak, ti nisi bio u odelu
I nisi pazio da lepo govoriš,
Bio si samo dečje nasmejan,
Obučen u mene k'o u uniformu.
Nisu nam trebale pozivnice
Da grad zamiriše na šećernu vunu,
Na praznik i kolače,
Niti sam mogla k'o druge devojke
Da se smeškam i da ćutim
Dok mi u glavi uragani tutnje...
Bez razloga su ti bockali osmeh,
Al' nije prestao čvrsto da me drži
I nije pustio da ga sakrijem,
Teravši me da opet prihvatim
Da je moja najjasnija svetlost
U sumorno šarenom mom rodnom mestu,
Gde sam srela tebe i sebe,
I dvadeset godina
U večnost ušila.
Teodora Košarac
Нема коментара:
Постави коментар