Prošlo je tačno godinu dana otkada je
objavljen moj drugi roman Beogradska knjiga mrtvih. U međuvremenu,
izdogađalo se svašta. Knjiga se hrabro otisnula u samostalan život i ubrzo
stekla naklonost čitalaca koji su je proglasili besmrtnom knjigom među
beogradskim krimićima.
Njen put posmatrao sam iz prikrajka i
pomagao joj koliko sam mogao. Moje je bilo da je napišem, a njeno da ostavi
utisak. Odlučan u gerilskom pristupu književnosti, i ovoga puta kucao sam na
sva nezainteresovanošću blindirana vrata, i vukao za rukav svakog ko je želeo
da me sasluša. Lično, to nikada ne bih uradio, ali ako verujete u ono što ste
napisali ništa vam neće biti teško.
Upoznao sam mnogo zanimljivih ljudi, s
nekima od njih se i sprijateljio. Pustolovina i dalje traje. Dovela me je do
toga da ću uskoro održati prvu radionicu pisanja kriminalističkog romana, u
kojoj ću preneti iskustva onima na početku staze. Magija dobre priče koja
povezuje ljude i dalje me svakodnevno iznenađuje i oduševljava.
A sve je počelo slučajno, čitanjem članka
u novinama. Beogradska mumija se usled nedostatka sredstava raspadala. Mumija?
U Beogradu? Pritom je čuvala do tada neviđeni primerak Egipatske knjige
mrtvih. Pred sobom sam imao savršeno postavljenu scenu, trebalo je samo da
domaštam priču. Posle pet godina konačno sam je dovršio, ali svaki trenutak te
dugotrajne odiseje bio je dragocen. Viši inspektor Radić, beogradska mumija
Nesmin i ostali likovi konačno su mogli da se pojave pred publikom.
Da li je egipatska knjiga mrtvih prvi
priručnik samopomoći? Šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i
naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana? Aleksandar Petrović nam otkriva priču
započetu pre 2500 godina na obali Nila, koja će se razrešiti u Beogradu za
svega nekoliko dana na ušću Save i Dunava.
Kriminalistički romani se kod nas često
nepravedno svrstavaju u laku literaturu. Oni koji umeju da čitaju između
redova, uživaće u britkom seciranju društvenih pojava, zapitani zašto zločin
toliko opčinjava savremenu civilizaciju. Ili će se jednostavno dobro zabaviti,
prepušteni živim slikama u glavi, a ne onim fotošopiranim, s Mreže. To je jedan
od načina borbe za maštu, jedinom preostalom utočištu nepomirenih sa sudbinom.
Odlomak iz knjige:
Ventilator u kancelariji posrtao je pod
naletima toplog vazduha koji se probijao kroz zatvorene prozore. Pokvareni uređaj
za rashlađivanje, iz kojeg su virili isprepletani gajtani, ćutao je u uglu.
Sedeo sam za stolom i piljio u muvu koja je kružila oko plastičnog natpisa: Odeljenje
za potrage, odsek nestali. Nebojša Radić samostalni policijski inspektor.
Bio je to poslednji poklon od oca, inače bih ga se odavno otarasio.
Insekt se zaustavio na prezimenu i
protrljao nožice. Zamahnuo sam rukom. Muva je odletela praveći nepravilnu
spiralu. Pogledao sam dokumenta razbacana po stolu. Zaostale izveštaje bi
trebalo da predam pre odlaska na godišnji odmor. Posmatrani iz tog ugla,
narednih šest dana izgledali su kao mala večnost.
Izvukao sam maramicu iz džepa. Obrisao čelo,
zadnju stranu vrata, a zatim i glatko obrijanu kožu temena koje se presijavalo.
Preznojavanje je obično prethodilo tupom bolu u potiljku. Iz prve ladice
izvukao sam okrnjenu oribletu i progutao je bez vode.
Zidni časovnik, u finoj izmaglici od
prašine, podsećao je na one naslikane satove koji se tope, umetnika čije ime
redovno zaboravljam kao i mnoge druge stvari u poslednje vreme. Na poslu sve
zapisujem u malu kožnu beležnicu. Ponekad je prelistam prisećajući se
prethodnih slučajeva.
Većinu ljudi pronalazio sam brzo.
Željni pažnje, ostavljali su vidljive tragove koje je samo trebalo pratiti.
Druga vrsta bili su oni koji su zaista želeli da se izgube iz sopstvenog
života. Kada bismo im ušli u trag retko su želeli da se vrate na staro. Treća
grupa su slučajevi tragičnog ishoda. Otmice, samoubistva, nasilne smrti. Njih
sam, kad god sam to mogao, prepuštao kolegama iz Odeljenja za ubistva.
Još trideset šest minuta do kraja smene...
umetnost, kultura
Нема коментара:
Постави коментар