Verovali su da je poseban,
Onaj iz mojih depresivnih pesama,
Onaj o kome slova pevaju,
Onaj za koga su sve one reči.
Verovali su da je zaista divan,
Oblačili ga u dugačke kapute,
U mirise šuma,
U dubok pogled,
Lepe rečenice,
Daleke šetnje.
Stavljali mu u ruke
Stare gitare,
Bukete ruža,
Česte poklone,
Posete,
Osmehe...
Nadevali mu ruska imena,
A on je Rusiju iz dna duše mrzeo,
Retko me nasmejavao,
Još ređe dolazio,
Prebacivao za novac potrošen na poklone,
Ružu mi ubrao jednom, u detinjstvu
Iz dvorišta nekog komšije s gitarom.
Šetnje su nam bile uplakane,
Pogledom mi je ledio usne.
Mirišući na moj strah,
U svom dugačkom, crnom kaputu.
Pratila sam ga često, plačući uvek
Kad njegov voz nestane iz vidokruga
I onda bih trčala kroz nasmejanu masu
Sama na ulici,
Smešna, sa svim tim suzama,
Za onog koji se nikad nije pravdao,
Nikad zadržavao,
Nikad umeo da uteši...
Znala sam njegove komplekse,
Volela njegove mane,
Izbegavala izlaske zbog dima
Jer je prezirao cigarete.
Da li je bio poseban?
Sigurno da jeste!
Pa ne može Vas bilo ko
Rasplakati na osamnaesti rođendan,
Novu Godinu,
Letnji dan...
Ne možete bilo kome pravdati šamare,
Voleti slabosti,
Moliti tišinu.
Ne može neko običan
Da vas moli za savet
Kada ga napusti devojka,
Kad ga ostave drugovi,
Kad mu pobegne ponos...
Ne možete na bilo koga
Misliti svakoga dana,
Moliti se da bude dobar
Onoj kojoj ste trn u oku,
Zmija oko vrata,
Trag u tihovanju,
Ne možete!
O, stvarno je poseban
Sada, sa cigaretom na usnama
Dok mi peva jeftine stihove
Novokomponovane muzike
U kičastoj zgradurini umetnosti i kulture.
I zaista je znao lepo da me daruje,
Zato i dalje uredno čuvam
Nepoverenje,
Drskost i strah
Ispod mojih cvetnih ešarpi,
Širokih majica,
Srebrnog nakita i iscepanih listova.
A verovali su da lepo govori,
Oblačili u dugačke kapute
Ruže mu u ruke stvaljali,
Bez imalo mojih suza
Na njihovim nežnim,
Crvenim laticama.
Teodora Košarac
Нема коментара:
Постави коментар