Mnogo je jutara prošlo čekajući me.
Nije da ih nisam volela, samo se nisam u njima snalazila.
Noći su moji pokretači. Noći su moje ''onostrano'', nevidljivo, neizrečeno. Alegorično. Sakriveno. Smisleno. Pustiti samoću da pluta nad a mnom kao pena nad morem. Blago dodirivati usamljenost, onako kako dodiruješ onog kog voliš prvi put, ali ne uzimati je u zagrljaj. Učauriti se u knjige, u pesme, u daljine, u ideale. Mirovati. Osluškivati. Udisati svež vazduh s prozora. Tišinu. Šta ti poručuje ćutanje tvog bića? Gledati šaputanje prirode. Šumovi s nebesa. Nebo je čisto, mora da ga je neko malopre pomeo metlicom, tako da se na nekoliko mesta može spaziti oblačna prašina. Mora da je u nekoj od ovakvih noći mali Branko Ćopić poželeo da grabuljama dohvati mesec. I ja sam. Više puta. Misli o životu. Maštaj. Pomiluj dete u sebi.
Šta ti poručuje ćutanje tvog bića?
Budi srećan što ti se život dogodio.
Jutros je svanulo drugačije jutro. Duša mi se vratila u telo nešto ranije, oko 10 sati, i zamolila me da ustanem. Nisam se ustručavala. Sišla sam u kuhinju, napravila kafu. Sela za sto, popričala sa ocem, komentarišući naslove današnjih dnevnih novina. Vratila se u svoju sobu. Razmakla zavese nad svojim stolom, podigla roletne. Zažmurila na trenutak pred sjajem sunca. Otvorila lap top. Pustila Lost on you.
When you get older, plainer, saner
Will you remember all the danger
We came from?
Dugo vam nisam pisala.
Selila sam se. Raskidala. Ne samo sa ljudima, nego i sa neispravnim uverenjima, razarajućim emocijama. Posle dosta pročitanih knjiga, članaka, poslušanih saveta, psihologa, okoline, pakujući kofere i odlazeći na neku drugu adresu shvatila sam: Nekada će u životu jedino rešenje biti - otići. Skupiti stvari i otići. Pobeći? Ne znam, ali otići. Nastaviti dalje. Nekada jednostavno neće svaki problem, strah, nelagoda moći biti rešena, osvetljena, ostavljena, izlečena, prebrođena. Preko nekih stvari i okolnosti jednostavno ćemo morati odlučiti preći krupnim korakom, bez kako i zašto, spasiti sebe kao jedina preostala opcija, umiriti se odlaskom, a onda - ne osvrtati se. Ne potiskivati nikako, samo se suočiti sa tom činjenicom da onako više nije moglo, uz svu pomoć i savete ovog sveta, onako više nije moglo. Doneti za sebe najbolju odluku. Možda je baš ona bila rešenje koje smo tražili? Neće uvek sve moći biti razjašnjeno. Makar ne baš onda kada želimo da bude. To je život. I - ko zna zašto je to dobro.
Donosim odluke sa kojima sam u skladu. Šta to znači? Odabraću ih, odlučiću, presudiću samo ako ću moći da sledim sve ono što ti izbori donose, samo ako ću moći da se nosim sa tim i da se osećam dobro. Život je jednostavan kada si u stalnom razgovoru sa sobom i kada za svako pitanje od sebe dobijaš odgovor. Hoćeš ili nećeš? Pa čak i za najbanalnije stvari i događaje. Ugodi sebi, naravno ne na uštrb drugima. Ali, ugađaj sebi i sve što odlučiš da činiš neka bude ono što će te učiniti zadovoljnim. Biraj kvalitetna iskustva, a ona druga pusti da ti se neminovno dešavaju. Ne osuđuj nikoga, svako u tvom okruženju, ma koliko da se čini dobar ili loš. tu je da te nečemu nauči. Reci: Hvala. Pre nego upoznaš druge, moraš da upoznaš sebe. Ako nisi počeo - počni danas. Imaš svu potrebnu literaturu ovog sveta. Imaš sebe. Ništa ti više ne nedostaje, osim želje i volje da budeš čovek kojim ćeš se ponositi, pred čijim odrazom u ogledalu nećeš crveneti.
Da li ste znali da u srpskom jeziku postoji nebrojano više prideva i imenica sa negativnom konotacijom? Profesorka Rajna Dragićević nam u svom istraživanju pokazuje da kao narod imamo potrebu da imenujemo naglašene ''mane'', deformitete, negativna fizička svojstva: gluv, nem, slep, zrikav, kratkovid, slabovid, krezav, kljakav, koščat, nosat, zubat, i tako dalje - do neverovatnog broja ovakvih epiteta. Međutim, prideva kojima se označava neko poželjno fizičko svojstvo u apsolutnom prisustvu - gotovo nema. Čoveka koji slabo vidi nazvali bismo kratkovid, slabovid... kako bismo nazvali onog ko besprekorno vidi? Isto je i sa imenicama koje označavaju nosioca neke osobine. Za lenju osobu u srpskom jeziku postoje sledeći nazivi: lenjivac, lenština, lenčuga, lenguza, gluvar, blejač, džabalebaroš, gotovan, dangubnik, trut, zvijuk, ladolež, zaludnik, itd. Međutim, za vrednu osobu kažemo samo da je: vrednica, ili mnogo ređe - radiša. Čak su nam i glagoli govorenja obojeni negativnom konotacijom: baljezgati, blebetati, brbljati, bulazniti, buncati, bubnuti, zvocati, zarežati, mleti, lupetati, kvocati, naklapati, trabunjati, beknuti, lajati.... Glagoli govorenja sa pozitivnom konotacijom? Zboriti, pripovedati, cvrkutati.
''To znači da se od pojedinca očekuje da nema fizičkih ni duhovnih mana, da je zdrav, da ne govori ni previše ni premalo, ni pretiho, ni preglasno, da je vredan, itd. Tek ako ima sve ove osobine i mnoštvo drugih, takođe poželjnih, on neće biti obeležen, a ako bilo šta ne funkcioniše, za to u jeziku postoji gotovo, već pripremljeno jezičko sredstvo koje samo treba vezati za osobu. Neće se sve ostale dobre osobine jezički konstatovati, ali mana, svakako, hoće. Ima surovosti u tome što nije neutralan onaj ko nije obeležen ni pozitivno ni negativno, već jedino onaj ko ima pozitivne osobine. Jasno je da društvena zajednica ima velika očekivanja od pojedinca u savremenom društvu, a to se ogleda i u jeziku. U stvari – tako visoka očekivanja nisu produkt savremenog društva, već su postojala oduvek.'' kaže Rajna Dragićević.
Šta vam to govori o nama?
Ovo izdanje govori o ljubavi(ma). Po principu da se inspiracija pisca meri njegovom tugom, ovih dana nisam inspirativna za tu temu. Sama sam i osećam se odlično. Moje ljubavi su moji prijatelji, moji saradnici, knjige, pesme, dani i noći, večere i kafe. Što sam starija, sve sam više u sukobu sa tradicionalnim očekivanjima naše zajednice, nemam potrebu da se ostvarim kao nečija+etiketa i sve sam više okrenuta i oslonjena na sebe - i u dobru i u zlu, dok nas smrt ne rastavi - mene od mene. Imam paničan strah od vezivanja, tačnije, obavezivanja jednoj osobi za čitav život. Pri tom mislim isključivo na partnera sa kojim bi trebalo da delim život. Mislim i na posao, karijeru, gde me svaka statičnost guši i užasava. Ja sam za večiti pokret, promene, napredak, osvajanje, otkrivanje... Plašim se da meni nije u opisu ličnosti da živim jednu ljubav do kraja života, da nisam sposobna za to. Zašto? Onda je ovih dana počela da mi se potkrada misao da sve to sa begom od obećanja na ''zauvek'' jednom čoveku, ima veze sa mojim strahom od promašaja, od straha da ću se jednog dana osvrnuti i shvatiti da ''to nije bilo to'', da je trebalo drugačije. Ali, zar ta mogućnost ne postoji čak iako ostanem sama? Zar ne postoji bezbroj drugih stvari koje me mogu razočarati? Ako ne i baš ta - da sam ostvarenje porodice uklonila sa liste prioriteta. Naravno da postoji. Jednog dana, sa 20, 40 ili 60 godina svi ćemo proći fazu preispitivanja, bez obzira na status i količinu bilo čega u našem životu. Bez obzira šta odlučili. I bez obzira jesmo li radili baš sve što smo i kako smo hteli, ili smo toga radili manje, ili nismo uopšte, na kraju će ipak postojati strah od kraja i čežnja za vremenom kojeg nam ponestaje.
Zbog čega onda strah od života? Od promašaja?
Osećam ga čak i onda kada postoji neverovatan broj razloga da budem srećna i zahvalna, i kada grdim sebe zbog osećaja nelagode, skrivenog, podsvesnog nezadovoljstva. Ispisujem na papir preko deset suštinskih, velikih razloga za sreću i mir. Ne dozvoljavam sebi nepotrebno uronjavanje u ulogu žrtve.
Sve za šta odlučiš da živiš biće tvoje. I biće ispravno. Baš tako je trebalo da bude.
Neka dani budu jednostavno lepi. Ne moraju da budu fantastični, sjajni, fenomenalni. Neka budu lepi - ali svaki dan. Pružam ruke u vis i češljam lelujavu osušenu trsku od suncobrana. Čisto beli jastuci na drvenim ležaljkama. ''Be the one'' na radiju. Beli pesak na stopalima i na stomaku. Talasi. Zvuk ping pong loptice kako udara o reket. Hladan frape. Tokinova knjiga na peškiru. U daljini - Atos, Sveta Gora. Neki čudni, neprimetni, sveprožimajući mir u ljudima koji se kreću, sede, rade, jedu, plivaju, trče, smeju se. Musava deca i sladoled istropljen po njihovim prstićima. Fotografije. Ne poziraj na njima. Želiš sebe za 20, 40 godina da ugledaš živog - dinamičnog, spontanog, sapletenog, izmazanog, nespretnog, do ušiju nasmejanog, blesavo nameštenog. Živeo si trenutak, nisi ga lažirao. Ne plaši se talasa, pusti da te ljuljaju, bacaju, udaraju, poklapaju, prepusti se adrenalinu, pobedi strah. Putuj. Imaj svoju kasicu sa sitnim novcem i svoju teglicu sa željama, planovima, namerama. Svakog meseca pročitaj barem jednu knjigu. Čitaj najrazličitije žanrove, čitaj i ono što ti se sviđa i ono što ti se baš i ne sviđa, razvijaj sebe u svakom smislu. Diskutuj. Ne kreći nikuda bez slušalica u ušima i omiljene plejliste. Nemoj da te mrzi da radiš i da učiš. Znaš kako to ide - prvo radi ono što moraš, da bi radio ono što voliš. Petak i subota su za provod i za prijatelje, za nove odevne kombinacije, bašte i šarene čaše. Čuvaj se iluzija jer iza njih je vakuum, prostor bez materije. Što ne znači da uvek treba da biraš sigurnost. Ne, nikako. Sigurnost se graniči sa zonom komfora, što smo duže u njoj, izlaz se čini težim. Prestani da brojiš i da osećaš grižu savesti - živi. Zapisuj svoje misli. Izdvoj se. Nosi čudne cipele. Da. I šarene bandane na glavi. Da. Pa šta? Ne gledaj ljude uvek anfas, oči u oči, ili sa površine. Gledaj ih i iz profila, i odozdo, i odozgo, i iznutra, i spolja, i ispod potkolenice, i s ramena... menjaj perspektive, širi horizonte, otvori se, razumi, praštaj.
A što se mog poslednje izrečenog ''Ljubavi'' tiče... A što se Tebe tiče. Ti si onaj vakuum kroz koji sam propala u ništavilo. Ti si ono što sam nekad smatrala pod pojmom greške, dok nisam počela da gledam na nju kao na iskustvo koje me nečem naučilo. Ubedili su me da si loš. Jer ti to i jesi. Više nemam nameru da te zovem i da ti slećem na onaj predeo stomaka, oko pupka, kao nekakva pčela, koju puštaš da se mota oko tebe, jer znaš - ako kreneš da me teraš od sebe - uješću te. Ne salećem te više. Sada se držim za uže jedne barke u mirnoj luci, jer mi trenutno baš tako odgovara. Zagrljaj i ljubav u prstima oko njegove brade. Da, baš to što mislite, a od čega bežim - sigurnost svakodnevice. Tu sam se sakrila. Volim ga. On je moja jedina ljubav. Za sada, ne bojte se. Dok čekam nove talase i iznenadne, na mapi nezabeležene bregove.
(...jer ja nikad ne ostajem, ja uvek odlazim)
Beskrajno sam vam zahvalna na podršci koju mi pružate, na tekstovima koje mi šaljete, i na brojci od 10 000 pratilaca za samo godinu dana. U novom izdanju vam predstavljam mlade autore i njihove knjige, stalnu rubriku ''Oni su rekli'', Crnjanskog i ''Mizeru'', kao i prepoznatljivu, prenadarenu Nađu i njenu ''histeriju reči''.
Pred nama je pregršt ideja, promena, saradnji i ostvarenja!
Javljajte nam se za predloge i saradnju, čekamo vas!
Hvala vam.
Urednica Insp-a
Nije da ih nisam volela, samo se nisam u njima snalazila.
Noći su moji pokretači. Noći su moje ''onostrano'', nevidljivo, neizrečeno. Alegorično. Sakriveno. Smisleno. Pustiti samoću da pluta nad a mnom kao pena nad morem. Blago dodirivati usamljenost, onako kako dodiruješ onog kog voliš prvi put, ali ne uzimati je u zagrljaj. Učauriti se u knjige, u pesme, u daljine, u ideale. Mirovati. Osluškivati. Udisati svež vazduh s prozora. Tišinu. Šta ti poručuje ćutanje tvog bića? Gledati šaputanje prirode. Šumovi s nebesa. Nebo je čisto, mora da ga je neko malopre pomeo metlicom, tako da se na nekoliko mesta može spaziti oblačna prašina. Mora da je u nekoj od ovakvih noći mali Branko Ćopić poželeo da grabuljama dohvati mesec. I ja sam. Više puta. Misli o životu. Maštaj. Pomiluj dete u sebi.
Šta ti poručuje ćutanje tvog bića?
Budi srećan što ti se život dogodio.
Jutros je svanulo drugačije jutro. Duša mi se vratila u telo nešto ranije, oko 10 sati, i zamolila me da ustanem. Nisam se ustručavala. Sišla sam u kuhinju, napravila kafu. Sela za sto, popričala sa ocem, komentarišući naslove današnjih dnevnih novina. Vratila se u svoju sobu. Razmakla zavese nad svojim stolom, podigla roletne. Zažmurila na trenutak pred sjajem sunca. Otvorila lap top. Pustila Lost on you.
When you get older, plainer, saner
Will you remember all the danger
We came from?
Dugo vam nisam pisala.
Selila sam se. Raskidala. Ne samo sa ljudima, nego i sa neispravnim uverenjima, razarajućim emocijama. Posle dosta pročitanih knjiga, članaka, poslušanih saveta, psihologa, okoline, pakujući kofere i odlazeći na neku drugu adresu shvatila sam: Nekada će u životu jedino rešenje biti - otići. Skupiti stvari i otići. Pobeći? Ne znam, ali otići. Nastaviti dalje. Nekada jednostavno neće svaki problem, strah, nelagoda moći biti rešena, osvetljena, ostavljena, izlečena, prebrođena. Preko nekih stvari i okolnosti jednostavno ćemo morati odlučiti preći krupnim korakom, bez kako i zašto, spasiti sebe kao jedina preostala opcija, umiriti se odlaskom, a onda - ne osvrtati se. Ne potiskivati nikako, samo se suočiti sa tom činjenicom da onako više nije moglo, uz svu pomoć i savete ovog sveta, onako više nije moglo. Doneti za sebe najbolju odluku. Možda je baš ona bila rešenje koje smo tražili? Neće uvek sve moći biti razjašnjeno. Makar ne baš onda kada želimo da bude. To je život. I - ko zna zašto je to dobro.
Donosim odluke sa kojima sam u skladu. Šta to znači? Odabraću ih, odlučiću, presudiću samo ako ću moći da sledim sve ono što ti izbori donose, samo ako ću moći da se nosim sa tim i da se osećam dobro. Život je jednostavan kada si u stalnom razgovoru sa sobom i kada za svako pitanje od sebe dobijaš odgovor. Hoćeš ili nećeš? Pa čak i za najbanalnije stvari i događaje. Ugodi sebi, naravno ne na uštrb drugima. Ali, ugađaj sebi i sve što odlučiš da činiš neka bude ono što će te učiniti zadovoljnim. Biraj kvalitetna iskustva, a ona druga pusti da ti se neminovno dešavaju. Ne osuđuj nikoga, svako u tvom okruženju, ma koliko da se čini dobar ili loš. tu je da te nečemu nauči. Reci: Hvala. Pre nego upoznaš druge, moraš da upoznaš sebe. Ako nisi počeo - počni danas. Imaš svu potrebnu literaturu ovog sveta. Imaš sebe. Ništa ti više ne nedostaje, osim želje i volje da budeš čovek kojim ćeš se ponositi, pred čijim odrazom u ogledalu nećeš crveneti.
Da li ste znali da u srpskom jeziku postoji nebrojano više prideva i imenica sa negativnom konotacijom? Profesorka Rajna Dragićević nam u svom istraživanju pokazuje da kao narod imamo potrebu da imenujemo naglašene ''mane'', deformitete, negativna fizička svojstva: gluv, nem, slep, zrikav, kratkovid, slabovid, krezav, kljakav, koščat, nosat, zubat, i tako dalje - do neverovatnog broja ovakvih epiteta. Međutim, prideva kojima se označava neko poželjno fizičko svojstvo u apsolutnom prisustvu - gotovo nema. Čoveka koji slabo vidi nazvali bismo kratkovid, slabovid... kako bismo nazvali onog ko besprekorno vidi? Isto je i sa imenicama koje označavaju nosioca neke osobine. Za lenju osobu u srpskom jeziku postoje sledeći nazivi: lenjivac, lenština, lenčuga, lenguza, gluvar, blejač, džabalebaroš, gotovan, dangubnik, trut, zvijuk, ladolež, zaludnik, itd. Međutim, za vrednu osobu kažemo samo da je: vrednica, ili mnogo ređe - radiša. Čak su nam i glagoli govorenja obojeni negativnom konotacijom: baljezgati, blebetati, brbljati, bulazniti, buncati, bubnuti, zvocati, zarežati, mleti, lupetati, kvocati, naklapati, trabunjati, beknuti, lajati.... Glagoli govorenja sa pozitivnom konotacijom? Zboriti, pripovedati, cvrkutati.
''To znači da se od pojedinca očekuje da nema fizičkih ni duhovnih mana, da je zdrav, da ne govori ni previše ni premalo, ni pretiho, ni preglasno, da je vredan, itd. Tek ako ima sve ove osobine i mnoštvo drugih, takođe poželjnih, on neće biti obeležen, a ako bilo šta ne funkcioniše, za to u jeziku postoji gotovo, već pripremljeno jezičko sredstvo koje samo treba vezati za osobu. Neće se sve ostale dobre osobine jezički konstatovati, ali mana, svakako, hoće. Ima surovosti u tome što nije neutralan onaj ko nije obeležen ni pozitivno ni negativno, već jedino onaj ko ima pozitivne osobine. Jasno je da društvena zajednica ima velika očekivanja od pojedinca u savremenom društvu, a to se ogleda i u jeziku. U stvari – tako visoka očekivanja nisu produkt savremenog društva, već su postojala oduvek.'' kaže Rajna Dragićević.
Šta vam to govori o nama?
Ovo izdanje govori o ljubavi(ma). Po principu da se inspiracija pisca meri njegovom tugom, ovih dana nisam inspirativna za tu temu. Sama sam i osećam se odlično. Moje ljubavi su moji prijatelji, moji saradnici, knjige, pesme, dani i noći, večere i kafe. Što sam starija, sve sam više u sukobu sa tradicionalnim očekivanjima naše zajednice, nemam potrebu da se ostvarim kao nečija+etiketa i sve sam više okrenuta i oslonjena na sebe - i u dobru i u zlu, dok nas smrt ne rastavi - mene od mene. Imam paničan strah od vezivanja, tačnije, obavezivanja jednoj osobi za čitav život. Pri tom mislim isključivo na partnera sa kojim bi trebalo da delim život. Mislim i na posao, karijeru, gde me svaka statičnost guši i užasava. Ja sam za večiti pokret, promene, napredak, osvajanje, otkrivanje... Plašim se da meni nije u opisu ličnosti da živim jednu ljubav do kraja života, da nisam sposobna za to. Zašto? Onda je ovih dana počela da mi se potkrada misao da sve to sa begom od obećanja na ''zauvek'' jednom čoveku, ima veze sa mojim strahom od promašaja, od straha da ću se jednog dana osvrnuti i shvatiti da ''to nije bilo to'', da je trebalo drugačije. Ali, zar ta mogućnost ne postoji čak iako ostanem sama? Zar ne postoji bezbroj drugih stvari koje me mogu razočarati? Ako ne i baš ta - da sam ostvarenje porodice uklonila sa liste prioriteta. Naravno da postoji. Jednog dana, sa 20, 40 ili 60 godina svi ćemo proći fazu preispitivanja, bez obzira na status i količinu bilo čega u našem životu. Bez obzira šta odlučili. I bez obzira jesmo li radili baš sve što smo i kako smo hteli, ili smo toga radili manje, ili nismo uopšte, na kraju će ipak postojati strah od kraja i čežnja za vremenom kojeg nam ponestaje.
Zbog čega onda strah od života? Od promašaja?
Osećam ga čak i onda kada postoji neverovatan broj razloga da budem srećna i zahvalna, i kada grdim sebe zbog osećaja nelagode, skrivenog, podsvesnog nezadovoljstva. Ispisujem na papir preko deset suštinskih, velikih razloga za sreću i mir. Ne dozvoljavam sebi nepotrebno uronjavanje u ulogu žrtve.
Sve za šta odlučiš da živiš biće tvoje. I biće ispravno. Baš tako je trebalo da bude.
Neka dani budu jednostavno lepi. Ne moraju da budu fantastični, sjajni, fenomenalni. Neka budu lepi - ali svaki dan. Pružam ruke u vis i češljam lelujavu osušenu trsku od suncobrana. Čisto beli jastuci na drvenim ležaljkama. ''Be the one'' na radiju. Beli pesak na stopalima i na stomaku. Talasi. Zvuk ping pong loptice kako udara o reket. Hladan frape. Tokinova knjiga na peškiru. U daljini - Atos, Sveta Gora. Neki čudni, neprimetni, sveprožimajući mir u ljudima koji se kreću, sede, rade, jedu, plivaju, trče, smeju se. Musava deca i sladoled istropljen po njihovim prstićima. Fotografije. Ne poziraj na njima. Želiš sebe za 20, 40 godina da ugledaš živog - dinamičnog, spontanog, sapletenog, izmazanog, nespretnog, do ušiju nasmejanog, blesavo nameštenog. Živeo si trenutak, nisi ga lažirao. Ne plaši se talasa, pusti da te ljuljaju, bacaju, udaraju, poklapaju, prepusti se adrenalinu, pobedi strah. Putuj. Imaj svoju kasicu sa sitnim novcem i svoju teglicu sa željama, planovima, namerama. Svakog meseca pročitaj barem jednu knjigu. Čitaj najrazličitije žanrove, čitaj i ono što ti se sviđa i ono što ti se baš i ne sviđa, razvijaj sebe u svakom smislu. Diskutuj. Ne kreći nikuda bez slušalica u ušima i omiljene plejliste. Nemoj da te mrzi da radiš i da učiš. Znaš kako to ide - prvo radi ono što moraš, da bi radio ono što voliš. Petak i subota su za provod i za prijatelje, za nove odevne kombinacije, bašte i šarene čaše. Čuvaj se iluzija jer iza njih je vakuum, prostor bez materije. Što ne znači da uvek treba da biraš sigurnost. Ne, nikako. Sigurnost se graniči sa zonom komfora, što smo duže u njoj, izlaz se čini težim. Prestani da brojiš i da osećaš grižu savesti - živi. Zapisuj svoje misli. Izdvoj se. Nosi čudne cipele. Da. I šarene bandane na glavi. Da. Pa šta? Ne gledaj ljude uvek anfas, oči u oči, ili sa površine. Gledaj ih i iz profila, i odozdo, i odozgo, i iznutra, i spolja, i ispod potkolenice, i s ramena... menjaj perspektive, širi horizonte, otvori se, razumi, praštaj.
A što se mog poslednje izrečenog ''Ljubavi'' tiče... A što se Tebe tiče. Ti si onaj vakuum kroz koji sam propala u ništavilo. Ti si ono što sam nekad smatrala pod pojmom greške, dok nisam počela da gledam na nju kao na iskustvo koje me nečem naučilo. Ubedili su me da si loš. Jer ti to i jesi. Više nemam nameru da te zovem i da ti slećem na onaj predeo stomaka, oko pupka, kao nekakva pčela, koju puštaš da se mota oko tebe, jer znaš - ako kreneš da me teraš od sebe - uješću te. Ne salećem te više. Sada se držim za uže jedne barke u mirnoj luci, jer mi trenutno baš tako odgovara. Zagrljaj i ljubav u prstima oko njegove brade. Da, baš to što mislite, a od čega bežim - sigurnost svakodnevice. Tu sam se sakrila. Volim ga. On je moja jedina ljubav. Za sada, ne bojte se. Dok čekam nove talase i iznenadne, na mapi nezabeležene bregove.
(...jer ja nikad ne ostajem, ja uvek odlazim)
Beskrajno sam vam zahvalna na podršci koju mi pružate, na tekstovima koje mi šaljete, i na brojci od 10 000 pratilaca za samo godinu dana. U novom izdanju vam predstavljam mlade autore i njihove knjige, stalnu rubriku ''Oni su rekli'', Crnjanskog i ''Mizeru'', kao i prepoznatljivu, prenadarenu Nađu i njenu ''histeriju reči''.
Pred nama je pregršt ideja, promena, saradnji i ostvarenja!
Javljajte nam se za predloge i saradnju, čekamo vas!
Hvala vam.
Urednica Insp-a
Нема коментара:
Постави коментар