Bilo je pitanje susreta.
Potom pitanje prepoznavanja.
Mesec dana pre toga verila sam se sa Parizom.
Bilo mi je žao da ga napustim.
Ali, morala sam.
Razvod je bio bezbolan.
Pariz je bio pravi džentlmen.
Ostavio mi je dvorce Loare.
Šanzelize.
Senu smo podelili.
Latinsku četvrt poklonio mi je teška srca.
Bila je stvar dogovora.
Prepoznavanja dobrog dogovora.
Tek razvedena sam se vratila.
U dobrim odnosima sam ostala sa Bangkokom.
Njujorkom.
Milanom.
Firencom.
Čudna je ta ljubav koja je nastavila da nas vezuje.
Beograd me je dočekao ravnodušno.
Potajno smo se oboje radovali.
Prevoz.
Pozorište.
Noć.
Vrela jutra.
Prvog dana smo se posvađali.
Ostavila sam i Kalemegdan.
Cvetni trg.
Zemunski kej.
Nisi vredan vraćanja.
Nisi vredna dolaska!
Bili smo na ratnoj nozi.
Razmišljala sam da odem kod psihologa.
Studentski park imao je slobodan termin.
Bilo je previše parova.
Ja nisam imala vremena da čekam.
Jedna terapija manje.
Neću poludeti.
Cetinjska je bila novootvorena ordinacija.
Govorili su da je dobra.
Vida.
Obnavlja.
Obećava.
Pariz?
Bilo je divno.
Bušan sir?
Sjajno.
Pot – au – Feu?
Čista riznica za čula.
Dobro nam došla!
Dobro je što sam došla?
Ili – samo neka si došla?
Pokucala sam na vrata broj petnaest.
Pomalo prognana.
Razvedena.
Raspuštena.
Kao udovica.
Raspored je bio isti.
Gramofon na istom mestu.
Hemijske u desnom uglu stola.
Sabrana Pekićeva dela na najvišoj polici.
I gledali smo se.
Mi smo se gledali.
Zamisli!
Bez reči!
Kako romantično.
Kako staromodno!
Jutros si mi mirisala na Berlin,
na filmove šezdesetih,
Merlinkinog osmeha dok joj se
podiže haljina.
Podsećala si na muze,
razbudjene ulice Lisabona,
topao Santorini,
mirisala si na divlje delove Sahare,
pitoma poput jutarnjih talasa.
Mirisala si mi na tugu,
nisi umela da uživaš ni kada si
imala razlog za to.
Tuga je sa tobom išla pod ruku,
lepo ti je stajala,
lepo prijanjala na tvoje grudi,
zavoleo sam te u crnom vihoru,
pomalo nesrećnu,
crvenih jagodica,
lepih usana.
Imala si lepotu Bliskog istoka,
starih klasika,
jeli bi ti i srkali otrov sa dlana,
voleli su tvoja leđa,
ili tvoju pamet.
Ja sam voleo tvoju elokvenciju.
Saopštila sam ti da stan broj petnaest nije ring,
ne igraš šah sa smrću,
nije sedmi pečat,
još manje sam vesnik tvoje nesreće.
Poverovali smo da će sreća doći sama,
da ćeš me naprasno pitati da se udam za tebe,
da ćemo razgovarati o potomcima uz paste,
da ćemo birati vrtić dok se spremamo za spavanje.
Olako smo poverovali da je naša ljubav filmska,
da si Rudolf Valentino,
ili da bih ja mogla biti Pola Negri.
Prohujali smo sa vihorom,
nekog jutra,
nisam te očarala kao Gala Dalija.
Samo si rekao – kakva šteta!
Svedočili su i Pekić,
Andrić.
Hičkok,
Elijer,
Pavić.
Odali su poštu našoj ljubavi.
Ćutali su u stanu broj petnaest.
Kao i mi.
Priznaj!
Nije šteta.
Mili moj, pa ovo je – dolce vita!
Ja sam Anselmi.
Blokada mašte.
Osam i po.
Tačno osam i po nedelja
nisam znala da li je sve ostalo isto.
Da li postojiš.
Da li si pobegao.
Ili si ostao.
Baš od svih barova
u svim gradovima
u celom svetu –
ušetala sam u onaj u Cetinjskoj.
Nisi očekivao.
Nisam očekivala.
Sada bih poželela,
dok odlazim iz stana broj petnaest
da neko, negde daleko, svira – dok vreme prolazi.
Nađa M. Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар