Napisala sam jednu pesmu pre koji dan:
Ležimo na dušeku
Kao dve krpe utopljene u bari.
Samo dišemo.
Ćutimo.
Prepušteni ničemu.
Večito si sumoran,
Negativan,
Zatvoren.
A ja umorna od svih dopiranja i opiranja do tebe i od tebe.
Želim nekog da me voli, da se osećam voljeno,
Kažem ti,
Da me zasmejava,
Da se i sam smeje,
Da je pun života,
Da me vodi…
A ti mi kažeš kako žališ žene,
Jer im se ceo svet vrti oko muškaraca.
Ali, ponovo me nisi razumeo
Znaš, kao što nikada nisi razumeo
Kad ti prepričavam Čehovljevu ’’Tugu’’
Ili kad ti čitam svoje stihove,
Slušam Korzeniowkog…
Jer si me gledao sa površine
Kroz odeću koju nosim,
Način na koji se izražavam,
Izraze koje pravim kada pojedem nešto što mi se ne sviđa,
Kroz momke sa kojima sam bila,
I kroz muziku koju slušam u provodu.
E tako, ljubavi, nisi razumeo ni ovu priču
Oko žena i muškaraca.
Žene žude za muškarcem pored kojeg će se osećati voljeno,
Samo kada je pored njih onaj pored koga se osećaju odbačeno.
Razumeš li?
Da ti pojednostavim,
Tvoje bledo i neuverljivo prisustvo
Podseća me na ono što nam nedostaje,
Što mi nedostaje.
Tvoja kritika
Podseća me da mi fali lepa reč.
A tvoje namrgođeno lice
Podseća me da mi je potreban osmeh.
I tvoja hladnoća
Podseća me da mi treba toplina.
A da te nema,
I da vas nema,
Svih vas muškaraca koji ste tu samo da nas ozlovoljite,
Koji ste tu, a ne znate ni zašto.
Iz navike.
Koji ste tu samo fizički,
Nemareći za nas,
Ništa ne bi podsećalo
Na ono što je moglo da bude
A nije.
I na ono što može da bude
A neće biti.
Na ono što zaslužujemo,
A nemamo.
Razumeš li?
I ja ti zato kažem
Idi, odlazi.
Oslobodi
Mene od sebe.
Oslobodi
Nadu od razočarenja,
Veru od izneverenosti,
Želju od nemogućnosti,
I veruj mi, ljubavi,
Ja ću biti srećna.
Nisam, dakle, odabrala ovu temu, ''srodna duša'' , kako bih vam govorila o tome kako sam je pronašla, već kako bih inspirisala i vas i sebe da ćemo je, čak i posle nekoliko promašaja i razočarenja, svakako pronaći.
S godinama sam shvatila da suviše idealizujem pojam srodne duše. Nekako sve to bi trebalo da bude ''pre pre pre'' u mojoj glavi , a paradoks je da sam se uvek zaljubljivala u suprotno. Ljubav me je nekada ubeđivala da je poenta baš u tome - u nesavršenostima, u različitosti, no vremenom bi te nesavršenosti i različitosti prerastale u surovu realnost koja nas suštinski razdvaja, stojeći među nama nepomično i čvrsto. Početna nelagodnost koju potiskujemo, prerasta u zid nerazumevanja, nedopunjavanja, neprihvatanja, neshvatanja, nepreplitanja.
Moje ljubavi i ja... Preplitale bismo se rukama i nogama dok ne zaboli, ali suštinski, duhovno, preplitala bih se sama sa sobom. Uvek mi je nedostajao taj - duhovni zagrljaj. Otkrij svrhu mog postojanja, u dušu me gledaj, obgrli svu težinu koju nosim u sebi. Baš kao što sam to napisala u pesmi - ne gledaj me kroz muškarce koji su me ljubili, kroz minimalističku odeću, ne kritikuj me što ne cedim limun u čaj, što jedem med bez margarina, što glasno pričam, što se smejem kao blesava, što čitam Elle, što ponekad obožavam da izađem u provod i da se provedem nezaboravno. Oh, i još milion glupih sitnica na koje bi me sveo...
Jer, to je mogao da razume - površinu. Mogao je da vidi sve ono što vide i drugi - pokrete, mimiku, predmete... nije umeo da čita između redova. I nije mogao da vidi ono čega u njemu nije bilo.
Toliko sam ga volela da sam naučila da se smejem njegovoj večitoj ozbiljnosti, negativnosti, toliko sam ga volela da sam se redovno zasmejavala kada bih čula neki njegov krajnje primitivan komentar, i da sam navikla da to bude jedini smeh za koji znam pored njega.
I onog pre njega - prvu, gimnazijsku ljubav, nesumnjivo sam volela. Tada sam mislila beskrajno, večno... Čak iako sam osećala istu tu nelagodnost koju sam vam spominjala, a koja se tiče suštinskih razlika - šta ti, a šta je želim od života, gde se vidimo danas-sutra, kakav ti je stav o važnim životnim stvarima, jesi li večiti optimista ili pesimista, veruješ li ili ne veruješ, ideš li do kraja ili odustaješ... Jer, ne možemo se vući ceo život...
Da, to su te razlike, koje su nas kroz odrastanje razdvojile.
Tako da, dragi moji, trenutno sedim sama u svojim dubinama, sama slušam 2CELLOS, čitam Dučićeve ljubavne pesme, tragam za fenomenalnim fotografijama koje me inspirišu, pišem vama, uređujem tekstove koje mi šaljete, uživajući sama u svom svetu.
A, svakako je bolje tako, nego držati pored sebe nekog ko sve to ne razume. Mučenje bude obostrano.
Često zamišljam svoju srodnu dušu: Noć je, večeramo sa prijateljima, moj čovek se glasno smeje, naslonjen drugom rukom na moja ramena. Toliko je duhovit i veseo da se smejemo svi u prostoriji. Pored njega je uvek toplo. Taj čovek veruje u sebe. Potpuno je samosvestan. Njegov ego se ne hrani kritikovanjem drugih. Ne moram da se plašim da ću uvrediti njegov ponos, ako dotaknem slabu tačku njegove nesigurnosti. Ovaj čovek - stabilniji je od mene. On me uči svim onim redovima o životu, koje sam propustila. On ima svoj svet, ali lako šeta kroz moj. Sluša me. Grli me rukama, grli me dušom. Ja mu se divim, ja ga volim, ja sam mu zahvalna, što me je prihvatio čitavu i što me vidi - vidi sve ono što vidi samo onaj koji ti je srodna duša i koji te voli za ceo život. I tako, moj čovek i ja, živimo oslobođeni od straha, predrasuda, granica, osuđivanja. Podižemo jedno drugo večitim osmehom. Mi volimo život i život voli nas.
Ponekad se pitam - hoću li ga pronaći, hoću li pronaći svog čoveka... Ali, sve više verujem, zahvaljujući vama koji ste mi pisali. Jer, kao što je rekla jedna moja divna sagovornica: ''Dve iste duše - pre ili kasnije se nađu. Ma, takvi se uvek pronađu! ''
Mislim da nam je danas data prevelika sloboda koja se prostire do granica sebičnosti i egoizma. Danas nismo spremni da trpimo, a ma baš ništa. Čim nešto nije savršeno, kupimo svoje stvari i odlazimo, tražimo nešto bolje. A, to je večiti i uzaludni proces, jer savršenstvo ne možemo dostići. Kada vidim svoje roditelje koji su zajedno više od 40 godina, pitam se: ''Čoveče, kako?!'' . Tekst koji sam bila napisala o njima odlično se uklapa i u ovu temu -
Moja srodna duša je moja M.
Moja A.
Moja N.
Moja B.
Moja J.
Moja Ž.
Moje najbolje prijateljice najrazličitijih boja, a ja kao spektar svih boja pronalazim delić sebe u svakoj od njih. I volim ih svim srcem.
I moje srodne duše su sjajne devojke koje mi pomažu u pisanju bloga - jedna S. jedna E. jedna A.
I svi oni koji razumeju moj rad.
Želim vam da uživate u novom izdanju. Rubrika ''Oni su rekli'' sadržajnija je nego ikad! Odabrala sam za vas prelepu pesmu Desanke Maksimović, a jedan vrlo ličan tekst, prenela sam vam sa magazina za koji sam pisala.
Tu je i interesantan sadržaj o modi i ishrani. Za svakog po nešto!
Želim vam da pronađete svoju srodnu dušu, ukoliko niste, a da je sačuvate, ukoliko jeste!
I zahvaljujem vam na sve većoj podršci i inspiraciji koje mi dajete!
Voli vas urednica Insp. -a
Ležimo na dušeku
Kao dve krpe utopljene u bari.
Samo dišemo.
Ćutimo.
Prepušteni ničemu.
Večito si sumoran,
Negativan,
Zatvoren.
A ja umorna od svih dopiranja i opiranja do tebe i od tebe.
Želim nekog da me voli, da se osećam voljeno,
Kažem ti,
Da me zasmejava,
Da se i sam smeje,
Da je pun života,
Da me vodi…
A ti mi kažeš kako žališ žene,
Jer im se ceo svet vrti oko muškaraca.
Ali, ponovo me nisi razumeo
Znaš, kao što nikada nisi razumeo
Kad ti prepričavam Čehovljevu ’’Tugu’’
Ili kad ti čitam svoje stihove,
Slušam Korzeniowkog…
Jer si me gledao sa površine
Kroz odeću koju nosim,
Način na koji se izražavam,
Izraze koje pravim kada pojedem nešto što mi se ne sviđa,
Kroz momke sa kojima sam bila,
I kroz muziku koju slušam u provodu.
E tako, ljubavi, nisi razumeo ni ovu priču
Oko žena i muškaraca.
Žene žude za muškarcem pored kojeg će se osećati voljeno,
Samo kada je pored njih onaj pored koga se osećaju odbačeno.
Razumeš li?
Da ti pojednostavim,
Tvoje bledo i neuverljivo prisustvo
Podseća me na ono što nam nedostaje,
Što mi nedostaje.
Tvoja kritika
Podseća me da mi fali lepa reč.
A tvoje namrgođeno lice
Podseća me da mi je potreban osmeh.
I tvoja hladnoća
Podseća me da mi treba toplina.
A da te nema,
I da vas nema,
Svih vas muškaraca koji ste tu samo da nas ozlovoljite,
Koji ste tu, a ne znate ni zašto.
Iz navike.
Koji ste tu samo fizički,
Nemareći za nas,
Ništa ne bi podsećalo
Na ono što je moglo da bude
A nije.
I na ono što može da bude
A neće biti.
Na ono što zaslužujemo,
A nemamo.
Razumeš li?
I ja ti zato kažem
Idi, odlazi.
Oslobodi
Mene od sebe.
Oslobodi
Nadu od razočarenja,
Veru od izneverenosti,
Želju od nemogućnosti,
I veruj mi, ljubavi,
Ja ću biti srećna.
Nisam, dakle, odabrala ovu temu, ''srodna duša'' , kako bih vam govorila o tome kako sam je pronašla, već kako bih inspirisala i vas i sebe da ćemo je, čak i posle nekoliko promašaja i razočarenja, svakako pronaći.
S godinama sam shvatila da suviše idealizujem pojam srodne duše. Nekako sve to bi trebalo da bude ''pre pre pre'' u mojoj glavi , a paradoks je da sam se uvek zaljubljivala u suprotno. Ljubav me je nekada ubeđivala da je poenta baš u tome - u nesavršenostima, u različitosti, no vremenom bi te nesavršenosti i različitosti prerastale u surovu realnost koja nas suštinski razdvaja, stojeći među nama nepomično i čvrsto. Početna nelagodnost koju potiskujemo, prerasta u zid nerazumevanja, nedopunjavanja, neprihvatanja, neshvatanja, nepreplitanja.
Moje ljubavi i ja... Preplitale bismo se rukama i nogama dok ne zaboli, ali suštinski, duhovno, preplitala bih se sama sa sobom. Uvek mi je nedostajao taj - duhovni zagrljaj. Otkrij svrhu mog postojanja, u dušu me gledaj, obgrli svu težinu koju nosim u sebi. Baš kao što sam to napisala u pesmi - ne gledaj me kroz muškarce koji su me ljubili, kroz minimalističku odeću, ne kritikuj me što ne cedim limun u čaj, što jedem med bez margarina, što glasno pričam, što se smejem kao blesava, što čitam Elle, što ponekad obožavam da izađem u provod i da se provedem nezaboravno. Oh, i još milion glupih sitnica na koje bi me sveo...
Jer, to je mogao da razume - površinu. Mogao je da vidi sve ono što vide i drugi - pokrete, mimiku, predmete... nije umeo da čita između redova. I nije mogao da vidi ono čega u njemu nije bilo.
Toliko sam ga volela da sam naučila da se smejem njegovoj večitoj ozbiljnosti, negativnosti, toliko sam ga volela da sam se redovno zasmejavala kada bih čula neki njegov krajnje primitivan komentar, i da sam navikla da to bude jedini smeh za koji znam pored njega.
I onog pre njega - prvu, gimnazijsku ljubav, nesumnjivo sam volela. Tada sam mislila beskrajno, večno... Čak iako sam osećala istu tu nelagodnost koju sam vam spominjala, a koja se tiče suštinskih razlika - šta ti, a šta je želim od života, gde se vidimo danas-sutra, kakav ti je stav o važnim životnim stvarima, jesi li večiti optimista ili pesimista, veruješ li ili ne veruješ, ideš li do kraja ili odustaješ... Jer, ne možemo se vući ceo život...
Da, to su te razlike, koje su nas kroz odrastanje razdvojile.
Tako da, dragi moji, trenutno sedim sama u svojim dubinama, sama slušam 2CELLOS, čitam Dučićeve ljubavne pesme, tragam za fenomenalnim fotografijama koje me inspirišu, pišem vama, uređujem tekstove koje mi šaljete, uživajući sama u svom svetu.
A, svakako je bolje tako, nego držati pored sebe nekog ko sve to ne razume. Mučenje bude obostrano.
Često zamišljam svoju srodnu dušu: Noć je, večeramo sa prijateljima, moj čovek se glasno smeje, naslonjen drugom rukom na moja ramena. Toliko je duhovit i veseo da se smejemo svi u prostoriji. Pored njega je uvek toplo. Taj čovek veruje u sebe. Potpuno je samosvestan. Njegov ego se ne hrani kritikovanjem drugih. Ne moram da se plašim da ću uvrediti njegov ponos, ako dotaknem slabu tačku njegove nesigurnosti. Ovaj čovek - stabilniji je od mene. On me uči svim onim redovima o životu, koje sam propustila. On ima svoj svet, ali lako šeta kroz moj. Sluša me. Grli me rukama, grli me dušom. Ja mu se divim, ja ga volim, ja sam mu zahvalna, što me je prihvatio čitavu i što me vidi - vidi sve ono što vidi samo onaj koji ti je srodna duša i koji te voli za ceo život. I tako, moj čovek i ja, živimo oslobođeni od straha, predrasuda, granica, osuđivanja. Podižemo jedno drugo večitim osmehom. Mi volimo život i život voli nas.
Ponekad se pitam - hoću li ga pronaći, hoću li pronaći svog čoveka... Ali, sve više verujem, zahvaljujući vama koji ste mi pisali. Jer, kao što je rekla jedna moja divna sagovornica: ''Dve iste duše - pre ili kasnije se nađu. Ma, takvi se uvek pronađu! ''
Mislim da nam je danas data prevelika sloboda koja se prostire do granica sebičnosti i egoizma. Danas nismo spremni da trpimo, a ma baš ništa. Čim nešto nije savršeno, kupimo svoje stvari i odlazimo, tražimo nešto bolje. A, to je večiti i uzaludni proces, jer savršenstvo ne možemo dostići. Kada vidim svoje roditelje koji su zajedno više od 40 godina, pitam se: ''Čoveče, kako?!'' . Tekst koji sam bila napisala o njima odlično se uklapa i u ovu temu -
ŠTA SU NAM UČINILE GODINE: PRIČA O PRVOJ, JEDINOJ I VEČNOJ LJUBAVI .
Dok se to ne desi, dok ne pronađem svoju srodnu dušu, ja uživam u svim drugim oblicima ljubavi koje su oko mene. Smiruje me i čini sigurnom postojanje moje porodice, dopunjavam se sa svima vama koji ste mi pisali i slali priče koje su me iskreno dirnule.Moja srodna duša je moja M.
Moja A.
Moja N.
Moja B.
Moja J.
Moja Ž.
Moje najbolje prijateljice najrazličitijih boja, a ja kao spektar svih boja pronalazim delić sebe u svakoj od njih. I volim ih svim srcem.
I moje srodne duše su sjajne devojke koje mi pomažu u pisanju bloga - jedna S. jedna E. jedna A.
I svi oni koji razumeju moj rad.
Želim vam da uživate u novom izdanju. Rubrika ''Oni su rekli'' sadržajnija je nego ikad! Odabrala sam za vas prelepu pesmu Desanke Maksimović, a jedan vrlo ličan tekst, prenela sam vam sa magazina za koji sam pisala.
Tu je i interesantan sadržaj o modi i ishrani. Za svakog po nešto!
Želim vam da pronađete svoju srodnu dušu, ukoliko niste, a da je sačuvate, ukoliko jeste!
I zahvaljujem vam na sve većoj podršci i inspiraciji koje mi dajete!
Voli vas urednica Insp. -a
Нема коментара:
Постави коментар