Zamolila sam svoje sagovornike da mi pišu o opraštanju.
Dala sam im potpunu slobodu u shvatanju te reči.
Opraštanje kao čin odlaska od nekog, ili opraštanje kao čin prihvatanja i pomirenja sa nečim što nam je neko učinio. Pružiti ruku nekome ko nam je tu istu ruku stavio u vatru. Ruku poverenja.
Kažu da je opraštanje vrlina ljubavi. Kako prema drugima, tako i prema sebi. Praštamo da bismo oslobodili loše emocije iz sebe, da bismo se pročistili, da bismo nastavili dalje. Da bismo bili bolji ljudi. Pustite ljude da žive sa svojim greškama. Njihove su, nisu vaše, ne prljajte se mržnjom prema njima, vi ste čisti.
Greške i loši postupci koje sam radila drugim ljudima u prošlosti, kao i velika srca tih ljudi i njihova sposobnost da mi oproste, napravili su od mene bolju osobu danas. Imam više razumevanja, objektivnija sam, srdačnija, razumnija. Lakše praštam, svesna da ljudi greše i da je to prirodno. Još uvek učim da praštam onima koje sam volela, a koji su me izdali. Zapravo, moj razum se sukobljava sa mojom željom da razumem, prihvatim i prebolim nečiju izdaju, bezobzirnost, bezdušnost, potpuni obrt nečije ličnosti.
Puštam ih da srljaju sve dublje i dublje, da me režu sve više, i uvek nađem snage da posle svega kažem: Želim ti sve najbolje.
Zbogom.
A onda se pre spavanja, prekrstim i pomolim Bogu da prašta i meni i njima. Plačem, jecam, čistim se, izbacujem iz sebe bol pomešanu sa besom...
Vratim se sebi. Obrišem suze i ponovo se prekrstim.
Hvala ti Bože.
Jer za sve što nam se dešava - postoji razlog. Sad sam jača, idem dalje.
Savetujem to i vama.
A, sada uživajte u rečima mojih divnih sagovornika.
Anđela Peković
''Mogu proći decenije, ali uvijek ostaje ožiljak od nekog oproštaja, od nekog ''zbogom". Najteže je ono mučno, otrgnuto iz duše, ono zbogom koje zauvijek znači. Ili bolje reći: Najteže je oprostiti se, a ne znati da se opraštate, da je klupko radosti dočekalo svoj kraj... Oprostiti se od jednog ljudskog života, naići na pustinju u srcu svom, na jecaje, bespomoćne vapaje.. Na prazninu.. Na lažno nadanje i zavaravanje... Ima i onih rastanaka koji su manje bolni, jer ne odnose život, osobu. Ali, mogu odnijeti dio nas, mogu pokidati konce istine, povjerenja, mogu odagnati sebe od sebe.. Jer, vezati se i oprostiti se jednako je teško. Ali, znamo šta je bolnije.. Zar ne? Šta je ono čak tamo? To je svačiji brod koji plovi prema zagonetnom mjestu noseći sa sobom naše suze i gromoglasnu melodiju jedne ranjive pjesme..."
Mila Jovanović
''Opraštanje... Ponekad toliko bolno, da je o njemu teško i govoriti. Mom tvrdoglavom, ponosnom i drčnom karakteru, uvek je teško da povuče svoje granice, spusti pogled sa visine, proguta knedlu i, konačno, oprosti. Ali, nekako uvek uspe. Valjda jer sam svesna da je život kratak i da ne bih volela da izgubim drage ljude, a da nisam stigla da im kažem: ''Volim te, u redu je, oprostila sam ti. '' Isto kao što ne bih volela da ne stignem da kažem: ''Volim te, izvini, oprosti mi'' . Oprostiti nekom i tražiti oproštaj - tu mora da postoji neka ravnopravnost, jer život nam vraća samo ono što i drugima dajemo. ''
Petar i Marija Malbaša
''Bili smo kod ćerke na večeri. Došla je njena kuma sa mužem i sinom Markom, koji ima samo tri godine. Sjeli smo i večerali. Mali Marko je nehotice gurnuo čašu, koja se razbila. Svi smo gledali u njega, a on kaže kćerki: ''Oprosti''. Toliko sam bio sretan kako je to slatko rekao, sa suzom u oku. Mnogi odrasli ne znaju što ta riječ znači. Kad se god se sjetimo malog Marka i te njegove riječi, srce i dušu nam grije. I pamtit ćemo ju, što ju nitko nije.''
Ukoliko želite da budete jedan od onih koji inspirišu druge zajedno sa nama, pišite nam na insppppp@gmail.com
insp.
Dala sam im potpunu slobodu u shvatanju te reči.
Opraštanje kao čin odlaska od nekog, ili opraštanje kao čin prihvatanja i pomirenja sa nečim što nam je neko učinio. Pružiti ruku nekome ko nam je tu istu ruku stavio u vatru. Ruku poverenja.
Kažu da je opraštanje vrlina ljubavi. Kako prema drugima, tako i prema sebi. Praštamo da bismo oslobodili loše emocije iz sebe, da bismo se pročistili, da bismo nastavili dalje. Da bismo bili bolji ljudi. Pustite ljude da žive sa svojim greškama. Njihove su, nisu vaše, ne prljajte se mržnjom prema njima, vi ste čisti.
Greške i loši postupci koje sam radila drugim ljudima u prošlosti, kao i velika srca tih ljudi i njihova sposobnost da mi oproste, napravili su od mene bolju osobu danas. Imam više razumevanja, objektivnija sam, srdačnija, razumnija. Lakše praštam, svesna da ljudi greše i da je to prirodno. Još uvek učim da praštam onima koje sam volela, a koji su me izdali. Zapravo, moj razum se sukobljava sa mojom željom da razumem, prihvatim i prebolim nečiju izdaju, bezobzirnost, bezdušnost, potpuni obrt nečije ličnosti.
Puštam ih da srljaju sve dublje i dublje, da me režu sve više, i uvek nađem snage da posle svega kažem: Želim ti sve najbolje.
Zbogom.
A onda se pre spavanja, prekrstim i pomolim Bogu da prašta i meni i njima. Plačem, jecam, čistim se, izbacujem iz sebe bol pomešanu sa besom...
Vratim se sebi. Obrišem suze i ponovo se prekrstim.
Hvala ti Bože.
Jer za sve što nam se dešava - postoji razlog. Sad sam jača, idem dalje.
Savetujem to i vama.
A, sada uživajte u rečima mojih divnih sagovornika.
Anđela Peković
''Mogu proći decenije, ali uvijek ostaje ožiljak od nekog oproštaja, od nekog ''zbogom". Najteže je ono mučno, otrgnuto iz duše, ono zbogom koje zauvijek znači. Ili bolje reći: Najteže je oprostiti se, a ne znati da se opraštate, da je klupko radosti dočekalo svoj kraj... Oprostiti se od jednog ljudskog života, naići na pustinju u srcu svom, na jecaje, bespomoćne vapaje.. Na prazninu.. Na lažno nadanje i zavaravanje... Ima i onih rastanaka koji su manje bolni, jer ne odnose život, osobu. Ali, mogu odnijeti dio nas, mogu pokidati konce istine, povjerenja, mogu odagnati sebe od sebe.. Jer, vezati se i oprostiti se jednako je teško. Ali, znamo šta je bolnije.. Zar ne? Šta je ono čak tamo? To je svačiji brod koji plovi prema zagonetnom mjestu noseći sa sobom naše suze i gromoglasnu melodiju jedne ranjive pjesme..."
Mila Jovanović
''Opraštanje... Ponekad toliko bolno, da je o njemu teško i govoriti. Mom tvrdoglavom, ponosnom i drčnom karakteru, uvek je teško da povuče svoje granice, spusti pogled sa visine, proguta knedlu i, konačno, oprosti. Ali, nekako uvek uspe. Valjda jer sam svesna da je život kratak i da ne bih volela da izgubim drage ljude, a da nisam stigla da im kažem: ''Volim te, u redu je, oprostila sam ti. '' Isto kao što ne bih volela da ne stignem da kažem: ''Volim te, izvini, oprosti mi'' . Oprostiti nekom i tražiti oproštaj - tu mora da postoji neka ravnopravnost, jer život nam vraća samo ono što i drugima dajemo. ''
Petar i Marija Malbaša
''Bili smo kod ćerke na večeri. Došla je njena kuma sa mužem i sinom Markom, koji ima samo tri godine. Sjeli smo i večerali. Mali Marko je nehotice gurnuo čašu, koja se razbila. Svi smo gledali u njega, a on kaže kćerki: ''Oprosti''. Toliko sam bio sretan kako je to slatko rekao, sa suzom u oku. Mnogi odrasli ne znaju što ta riječ znači. Kad se god se sjetimo malog Marka i te njegove riječi, srce i dušu nam grije. I pamtit ćemo ju, što ju nitko nije.''
Ukoliko želite da budete jedan od onih koji inspirišu druge zajedno sa nama, pišite nam na insppppp@gmail.com
insp.
Meni osobno tesko. Oprostim, al ne zaboravim. Grozno, jelda. :/
ОдговориИзбришиs godinama mi je lakše opraštati, valjda kako sam sve više svjesna nekih svojih pogrešaka, pa imam više razumijevanja za druge. Doista oprostiti nije lako, mnogi oproste, ali ne u dubini, ne tako gdje je zaista bitno.
ОдговориИзбриши